Ред, рад и – oсмех

Од нашег специјалног извештача
Токио, децембра – Замислите да ходате градом чијим уредним улицама бешумно клизе најновији модели скупоцених аутомобила, нема гужве нити саобраћајних прекршаја и, истовремено, не престајете да се чудите откуд толико зелених вртова и паркова међу стакленим небодерима. Улазите, затим, у метро и имате 60 секунди да се сместите у воз, јер за тачно толико времена врата се аутоматски затварају и, брзином већом од 350 км на сат, машина јури даље. Није реч о кадровима научнофантастичног филма нити о виртуелној пројекцији града будућности. У питању је Токио.

Отићи у Јапан из Србије прилика је која се ретко пружа. Срећу да посете Земљу излазећег сунца поделили су представник Министарства пољопривреде у Влади Републике Србије и новинарка "Политике". Наиме, јапанско Министарство спољних послова организовало је преко својих амбасада у неколико земаља источне и средње Европе програм за младе и образоване људе у циљу међусобног повезивања и сарадње. Тако су се у Токију нашли представници Украјине, Белорусије, Молдавије, Пољске, Албаније, Македоније, Унмик/Косова, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Србије. Шта су могли да виде и науче од Јапанаца ови млади људи из држава које, углавном, повезује невесела политичка прошлост и епитет "земаља у развоју"?

Посетиоце из наведених крајева Европе Јапан изненађује врло израженим редом који, чини се, влада свуда. Довољно је пустити поглед низ један од дугачких токијских булевара и уверити се у дисциплину која оставља снажан утисак: на аутобуским стајалиштима нема гужве, река пословно одевених људи стрпљиво чека зелено светло на семафорима из којих "излазе" звуци попут цвркута птица или амбијенталне музике.

Нико не прелази улицу ван пешачког прелаза, нико нервозно не "лежи" на сирени аутомобила, велики број бициклиста мирно се креће тротоарима... И, по правилу, сви људи су насмејани. Према речима једног од професора који су одржали предавање полазницима програма, већ вековима јапански народ се из природе учи нежном, осетљивом и пристојном понашању. Неговање осмеха и пријатељства у основи су хармоније у којој Јапанци уживају, иако нису били поштеђени врло тешких ситуација у својој историји. Зато се странцу не може догодити да буде нељубазно одбијен уколико се изгубио на улицама Токија, у чијем ширем кругу живи више од 30 милиона људи.

Иако већина Јапанаца не говори енглески, истог тренутка кад затражите помоћ извадиће оловку и папир и нацртати оно што нису могли да изговоре. Управо је недовољно владање енглеским језиком добар пример који показује како јапанско друштво решава проблеме. Професор угледног токијског универзитета Риокићи Хироно саопштио је младим Европљанима одлуку јапанске владе да, од 2010. године, у основним и средњим школама почне паралелна настава на матерњем и енглеском језику.

Тако ће младе генерације бити приморане да уче страни језик, што им је до сада тешко ишло. У ту сврху Јапан ће примити више од сто хиљада професора енглеског из целог света који ће три године моћи да бораве у овој земљи. После три године, кажу, постаће прави Јапанци и више неће желети повратак.

Током предавања и посета званичним институцијама и великим фирмама попут "Панасоника", намеће се утисак да је образовање најважнији сегмент јапанског друштва. Овде, кажу, људи уче читав живот. Када се по завршетку студија запосле, едукативни процес настављају кроз тренинге које им плаћају компаније. Податак да се 30 одсто националног буџета издваја за културу и едукацију изазива благи осећај зависти међу учесницима програма.

Ако после свега остајете у уверењу да Јапанци осим рада по 12 сати не виде ништа од живота и забаве – варате се. Они се и те како проводе и друже, излазе у ресторане и клубове који раде до ситних сати чак и радним данима, а викендом посећују културне и историјске споменике о којима се најбрижљивије старају.

И таман кад смо помислили да Срби не би могли да се прилагоде организованом и превише уредном животу, затекли смо три наша земљака у Кјоту. У холу једног од луксузних тржних центара бивше царске престонице свирају Јована (кларинет), Ива (виолина) и Милан (клавијатуре). Одушевљени јапанском пословношћу, манирима и љубазношћу, ово троје музичара признају да ретко када осећају носталгију. Било би другачије, кажу, када би се у својој земљи осећали тако вредним пажње и поштовања као међу насмејаним и вредним Јапанцима.