Генерал сведок генералу

Како год да се тумачи, догодило се: у Хашком трибуналу, на суђењу хрватском генералу Анти Готовини, сведочио је српски генерал Миле Мркшић, и то као сведок одбране. Мркшић је прво одбио позив да сведочи па му је судско веће издало обавезујући налог на основу кога је морао да се појави у хашкој судници. Готовина је оптужен за прогон Срба из Книнске крајине током операције „Олуја“ у августу 1995. године. Миле Мркшић је бивши генерал ЈНА и бивши командант Српске војске Крајине (СВК) а недавно је правоснажно осуђен на 20 година затвора због помагања у убиству 194 Хрвата на пољопривредном добру Овчара у близини Вуковара крајем 1991. године. Тренутно се налази у притвору у којем је до сада провео више од четири године чекајући пребацивање на одслужење затворске казне.

Покушавши да избегне сведочење, Мркшић је прво обавестио суд да има здравствених тегоба, да се није припремио за сведочење и да жели да разговара са својим адвокатом. Председавајући судија Алфонс Ори одговорио му је да је судско веће обавештено да није вољан да сведочи без адвоката па је нагласио да ће му дозволити да и његов адвокат Владимир Домазет присуствује и да тиме тај суд прави преседан, да ће то бити изузетак од правила будући да је опште правило да сведок долази на суд без адвоката. А ако одбије да сведочи, да ће бити гоњен због непоштовања суда.

Ори је успут упозорио одбрану да Мркшићу не поставља питања „која би га могла инкриминисати“.

У среду, у првим минутима сведочења било је видљиво да је Мркшић јако нервозан. На питања је одговарао говорећи брзо, често неразумљиво, без концентрације. Адвокат Лука Мишетић више пута га је замолио да не избегава одговоре.

Одговарајући на питања Готовининог браниоца, Мркшић је рекао је да за команданта Српске војске Крајине постављен у мају 1995. године и да је тај положај прихватио под притиском Милошевића и председника РСК Милана Мартића.

Пошто га је Скупштина РСК поставила за команданта војске, Мркшић је навео да је добио позив да се јави Милошевићу у Карађорђево.– Код Милошевића сам био два сата и тај разговор кључан је за све... Суштина онога што ми је рекао јесте да се питање више не може решавати војно, него политички, зато што је операција „Бљесак“ показала да су хрватске снаге нарасле... Рекао је да се нађе решење суживота у Хрватској, а не рата“, изнео је Мркшић.

По његовим речима, Милошевић му је наложио да ради на повратку поверења и ауторитета СВК код народа, да би се „онемогућиле приче о уједињењу РСК и РС, што је немогуће и мазање је очију“.– Рекао ми је Милошевић: „Ја сам се са Фрањом договорио да имаш пет месеци да створиш атмосферу у војсци да није добро ићи у рат и да се тражи решење у суживоту, као план ’З-4‘ или онај у Источној Славонији“, рекао је Мркшић, уз напомену да су Милошевић и Туђман „били у добрим односима“.

Готовинин бранилац Лука Мишетић је у једном тренутку показао препис прислушкиваног разговора између Слободана Милошевића и тадашњег начелника Генералштаба ВЈ Момчила Перишића, вођеног средином маја 1995. године, у којем Милошевић каже да је „Мартић потпуно полудео“ јер се „договорио с Радованом Караџићем да се уједине“.

(/slika2)Мркшић је, током испитивања, потврдио да су снаге СВК у јуну 1995. године учествовале у операцији „Паук“ за подршку аутономији Фикрета Абдића у Цазинској крајини, као и да су на том терену дејствовали и припадници СДБ Србије под командом Милорада Улемека Легије.

О тој операцији разговарало се на састанцима код Милошевића, којима су присуствовали начелник СДБ Србије Јовица Станишић, генерал Перишић, командант ВРС Ратко Младић и Мркшић.

Мркшић је рекао и да се он залагао да снаге РСК и РС, уместо у „Бихаћком џепу“, буду ангажоване у околини Ливна да би се спречио продор Хрватске војске на Динару и изолацију Книна.

Бранилац Мишетић је Мркшићу цитирао део његовог извештаја о паду Книнске крајине, у којем је као један од узрока навео то што је „војска РСК била стално гурана у борбу за западну Босну“.

На питање ко је војску РСК гурао у борбе за западну Босну, Мркшић је одговорио: „Абдић мене нигде није могао да гура... Милошевић би позвао Мартића и мене“.– Кад је „Олуја“ кренула, Милан Мартић је тражио да свим снагама гранатирамо Загреб, али ја сам то одбио јер сам то сматрао чином одмазде и кукавичлука, изнео је тврдњу Миле Мркшић.

Одбрана Анте Готовине уз помоћ Мркшића, докумената и видео-снимака реконструисала је 4. и 5. август 1995. кад је почела „Олуја“ и кад су крајинске власти донеле одлуку о евакуацији становника.

Мркшић је потврдио да су првобитни планови били да се цивили преместе у Срб, а не да оду за БиХ и Србију. Мартић је звао Милошевића, али га није могао да добије па је разговарао с Браном Црнчевићем. – Добили смо начелну поруку, само ви издржите, нешто ће се решити – препричао је Мркшић.

Он је изјавио као сведок да је војска РСК била „самостална, а не испостава Војске Југославије“, иако је од званичног Београда тражила и добила „братску помоћ у муницији и опреми због опстанка тог народа“. Назначио је и да је знао да од подршке ВЈ током „Олује“ „неће бити ништа“.

Мркшић је рекао да је почетком августа 1995. очекивао напад Хрватске војске, пошто су трупе генерала Готовине, заузимањем Босанског Грахова, избиле на Динару и „имале Книн као на тањиру“.– У то време, Книн није имао никакву заштиту око себе, као да је Београд, а када сам питао градоначелника зашто нема планове одбране, одговорио да је ’Книн отворен град‘”, казао је Мркшић.

По речима Мркшића, крајем јула 1995, из РСК је „почела да бежи елита и татини синови, са парама и ’мерцедесима‘... Имали су с чим и куд, већ изграђене куће и фирме“.

„Они су били повезани с вашима и знали су шта ће се десити... Обавештајно-безбедносне и криминалне структуре сарађивале су целог рата, као и сада... Одлазили су зато што су знали да ће Хрвати напасти, а да се РСК не може одбранити“, рекао је Мркшић.

Мркшића ће сутра испитивати браниоци генерала Младена Маркача и Ивана Чермака, који су заједно са Антом Готовином оптужени за протеривање Срба из Крајине.

-----------------------------------------------------------

Радио на пијаци

– Ја сам остао кривац до данашњег дана. После „Олује“ нисам смео да се вратим у Србију. Кад сам прешао Дрину послали су ме у пензију с 47 година. Морао сам да радим на пијаци да бих преживео – пожалио се Мркшић.