Теже до визе

Будимпешта. У раскошно осветљеном главном граду Мађарске ових дана свакодневно се срећемо са нашим јужним суседима. У центру града, у радњама Икее, често се чује српска реч, као и међу посетиоцима у недавно отвореном трговачком центру Плаза арени. Овде ни трага од бриге због промене која се ускоро очекује.

Наиме, пошто ће се 1. јануара шенгенска граница преселити на југ, наши јужни суседи се морају помирити са ситуацијом да ће убудуће много теже доћи до визе с којом се путује у земље шенгенске зоне – подразумева се и у Мађарску. Међутим, овде, у претпразничном расположењу, мало ко о томе брине, овим питањем се ни штампа не бави, иако је свима јасно да је увођење шенгенске границе осетљиво питање за јужне суседе Мађарске, као и за Мађаре који живе у Србији.

Али пажњу овдашњих медија не заобилазе вести са југа, нарочито оне које се односе на недавно уручена обавештења војним резервистима мађарске националности у Војводини о обавези јављања војним властима због "усаглашавања података". Мађарска штампа непристрасно даје место изјавама српских званичника да је реч о обичном комуникационом неспоразуму, али, упркос званичним изјавама, догађаји су се овде коментарисали као узнемиравање мађарске националне мањине.

Чињеница је, међутим, да се овдашња штампа с проблемима наших суседа мање бави  него раније. Поставља се питање – шта је томе разлог? Можда је у праву опозиција која тврди да ових недеља мађарску јавност много више заокупља претеча кризе владе.

С друге стране, чини се, народу је кратка памет. Људи се лако прилагођавају лагодним ситуацијама, заборављају недавне седамдесете године када је за њих Југославија био једини излаз на "Запад". Познато је да је мађарским грађанима било ограничено кретање ван граница, једино што им је било омогућено јесте да повремено путују у "Југу". Тамо су могли летовати, набављати фармерке, "адидаске" и западну робу.

Данашњу ситуацију Срба у бившим државама  Југославије и унутар Србије политички образованији грађани упоређују са траумом мађарског народа. Наиме, налазе аналогију са Тријаноном, када је  Мађарска – споразумом великих сила после Првог светског  рата – изгубила две трећине своје површине, док је једна трећина мађарског живља остала ван границе матичне државе. Такође, преовладава мишљење да се након распада Југославије егзодуса народа и преструктурисања становништва процес обављао на штету мађарских заједница у Војводини и да та прича још увек није окончана. Наиме, на основу досадашњих искустава може се претпоставити да ће се већина Јужних Словена и косовских Срба који ће ускоро бити присиљени да напусте западне земље настанити баш у Војводини. Ова забрињавајућа очекивања дала су нарочити значај недавном будимпештанском сусрету премијера двеју држава.

О косовском питању се, с времена на време, може читати у мађарској штампи, међутим – руку на срце – већина јавног мњења нема увид у суштину овог проблема. Што не значи да овдашњи свет није начисто са ситуацијом да косовски догађаји имају утицаја и на живот војвођанских Мађара и посредно се тичу и Мађарске – и односа Београда и Будимпеште. Управо због тога добија на значају став мађарске владе да је компромисно решење косовског питања у интересу Мађарске као и Европске уније.