Македонија: Братски поглед на север

Скопље – Те две "ситнице", гарниране са хипотекама из прошлости – једнострана тумачења неких историјских догађаја, и међуцрквени спор – у мањој или већој мери дају тон њиховим укупним односима у последњој деценији. Чињеница да је Србија годинама, па и данас први привредни партнер Македонији, речитије од било чега другог говори о трајности веза између две земље. Мешовити бракови и родбинске везе, истоветност вере, идентично поднебље и стремљења два народа, идеалан су предуслов за добросуседство и пријатељство без задршке и калкулисања. Па ипак, релације Скопље – Београд и обрнуто, нису на висини прокламованог и стварних потреба, рекли бисмо чак да су неприродно латентни.

Питање самосталности Македонске православне цркве, које, позивајући се на каноне, Српска православна црква условљава, главни је камен спотицања и генератор нетрпељивости у укупним односима. И верници и атеисти Македонци сматрају да је непризнавање њихове цркве суштински разлог за неповерљивост и притајено непријатељство према Србима и Србији. У сенци тог спора је различит поглед на Балканске ратове, који овде актуелним држи став о кривици Србије за распарчавање Македоније почетком двадесетог века. Македонски историографи Балканске ратове сматрају освајачким док их њихове српске колеге убрајају у ослободилачку епопеју од петвековног турског ропства.

Питање припадности манастира Прохор Пчињски, које је разрешено потписивањем међудржавног договора о разграничењу између Македоније и Србије, и даље остаје "трн у пети" српско-македонског добросуседства. Истина, Македонци су се помирили са чињеницом да је манастир с оне стране граничне линије, али се не мире са забраном да походе светињу њихове националне историје. Треба ли подсећати да је баш у Прохору одржан АСНОМ, заседање на којем су 2. августа 1944. године ударени темељи садашње македонске државе, а да им СПЦ забрањује деценијама упражњавању прославу Илиндена, најсветлијег празника у њиховој новијој историји.

Као директан повод за забрану прославе поменуте светковине, Синод СПЦ последњих година узима понашање македонских црквених и световних власти, које прогоне и затварају владику Јована (Вранишковског), овлашћеног архијереја СПЦ у Македонији. Он је данас обема странама пристојан изговор за одуговлачење са преговорима око статуса МПЦ. Званичници МПЦ, уз помоћ судских власти, зачас активирају судски процес владици Јовану, за наводну злоупотребу црквене имовине у време кад је био владика МПЦ. Њихове колеге из СПЦ запрете да од наставка преговора нема ништа уколико се настави са прогоном српског владике.

Између таквих догађаја, чијој актуелности кумујемо и ми новинари, између Македоније и Србије тече пракса свестране сарадње из које произилази већ поменути податак да је Србија први привредни партнер Македоније. Председник македонске Привредне коморе Бранко Азевски, један од иницијатора многих међукоморских активности, у суперлативу говори о сарадњи у привреди и потенцира да она још није на нивоу "старих времена" и стварних потреба и могућности.

Са сличним констатацијама, односе између две земље коментаришу посленици из културе. Српски уметници, културни радници, књижевници, фолклорни ансамбли и други репродуктивци радо су виђени гости широм Македоније. Њихове македонске колеге, не поричу да је Београд место за промоцију и проверу вредности њиховог стваралаштва. Академије наука две земље тесно сарађују и имају заједничке пројекте. Београдско народно позориште и Македонски народни театар су потписали и реализују договор о свестраној сарадњи. Српски спортисти су перјанице македонских спортских колектива, а пријатељство између скопског Вардара и београдског Партизана или новосадске Војводине и Работничког, нема адекватног пандана на балканским просторима.

Македонци навијају за српске репрезентативне селекције и клубове, који наступају на међународној сцени са истим жаром као кад наступају македонски тимови. Таква појава није карактеристична за наступе селекција других балканских држава, бивших југословенских република пре свега.

Посете гостију из обе земље туристичким центрима у обе државе су процентуално на врху свих рангирања, а Охрид је и овог лета био најсрпскији град у Македонији. Нова братимљења општина и градова су актуелна као у време старе добре Југе. У тим активностима нема политике, оне су последица искрене блискости дотичних средина и народа обе државе.

Овде, у минулих седамнаест година македонске самосталности нису прављене анкете о Македонији и њеним суседима, па није утврђена статистичка наклоњеност Македонаца другим народима, али кад би такво испитивање јавног мњења било направљено, Срби би у сваком погледу, у позитивном смислу, заузели прво место. То ће вам овде потврдити релевантни саговорници, од председника Македонске академије наука и уметности, византолога Цветана Грозданова до председника државе Бранка Црвенковског. У Србији су таква истраживања прављена и у свим анкетама Македонци су изабрани за најпријатељскијег суседа Срба.

Ту наклоњеност два народа треба видети у њиховом понашању у судбоносним тренуцима у њиховој новијој историји. Македонци не заборављају (иако има покушаја), да је Србија, 1945. године акламацијом признала македонску државу са свим њеним атрибутима, да јој осамостаљење деведесетих година минулог века ниједног тренутка није оспорила. Срби никада неће заборавити подршку македонског народа приликом агресије НАТО-а на ондашњу СР Југославију, коју су исказали и паљењем америчке амбасаде у Скопљу.

Истина је, међутим, да су садашњи односи између Скопља и Београда у знаку расплета косовске кризе, у коју је Македонија увучена мимо своје воље. На једној страни су јој домаћи Албанци, који већ прослављају независност Косова а на другој су Американци, који македонску лојалност изнуђују отвореним уценама. При покушају да се извуку из загрљаја натуреног партнерства са САД, Македонци су се 2001. године суочили са режираним међуетничким сукобима, кад су практично приморани на деобу државности са Албанцима.