Прилог историји српске културе

Књига „Катедра за француски језик и књижевност у Београду” аутора Михаила Павловића, која се појавила крајем 2008. године, треба да буде, према његовим речима, „мали прилог историји српске културе, а каменчић у великој згради те историје”.

Реч је о другом издању мање-више исте књиге коју су Филолошки факултет и „Народна књига” објавили 2002. године. Према речима аутора, ово друго издање заслуга је само Филолошког факултета и декана проф. др Слободана Грубачића. Пошто су се за ових неколико година десиле извесне промене (неки чланови су у међувремену умрли, дошле су нове снаге, неки су напредовали у звању, а многи објавили нове радове), проф. др Изабела Константиновић прихватила се да изврши допуне.

Осим предговора, књига има два дела. У првом делу се Катедра за француски језик и књижевност разматра у контексту француско-српских културних и књижевних веза, док је у другом, главном делу књиге, дат лексикон наставника на Катедри, међу којима има и веома познатих имена како из наше земље, тако и из Француске.

Разлог настанка ове књиге (оба издања) лако је погодити, каже аутор. То је потреба даљег, односно новијег сагледавања историје Филолошког (раније Филозофског) факултета, тачније доприноса томе сагледавању кроз историју Катедре. Подстицај за настанак ове књиге била је и прослава (1997) стогодишњице оснивања Катедре (1897), као и чињеница да се штошта променило од давне 1963. године када је у Зборнику поводом стогодишњице Филозофског факултета штампана кратка али језгровита историја Катедре коју су урадили проф. др Пера Половина и проф. др Слободан Витановић.

Професор Павловић, иначе добитник многих признања, међу којима су наш Орден заслуга за народ са сребрном звездом као и француска одликовања Витез реда академских палми и Витез реда књижевности и уметности, наилазио је на бројне тешкоће у току истраживања за ову књигу.

– Кад је реч о нашим професорима, користио сам све што код нас може да се нађе, од архиве Филолошког факултета до фондова библиотека и до гробљанских књига – каже Павловић. – Проблем је био налажење података за наставнике Французе, међу којима има и неколико познатих имена, као што су професор и писац Анри Боско, чувени француски лингвиста Андре Вајан, па научник, дипломата и државник Ив Шатењо, затим географ и етнолог Гастон Гравије, велики пријатељ Срба који је погинуо у Првом светском рату и чије име данас носи једна улица у Београду. О свима њима тражио сам и најчешће налазио податке у Архиву Министарства спољних послова, у разним публикацијама Националне библиотеке, у другим архивима. Проблем је био што су француски лектори долазили по разним основама, па се и подаци о њима не налазе на једном месту.

Михаило Павловић је дипломирао 1951. године на Филозофском (сада Филолошком) факултету у Београду, на групи за француски језик и књижевност, а докторирао из француске књижевности на Универзитету у Бордоу 1956. Пролазећи кроз сва академска звања, изабран је 1972. за редовног професора за француску књижевност на Филолошком факултету. У Француској је боравио више пута ради усавршавања и истраживачког рада, био је лектор за српскохрватски језик у Паризу, а у два маха професор по позиву у Бордоу и Сорбони. Аутор је већег броја радова из француске и упоредне књижевности, а поред чланака, студија и есеја, објавио је и већи број књига.

Као професору и истраживачу специјалност му је француска књижевност између два светска рата, а посебно Гијом Аполинер. Заправо, главни тематски кругови његових научних и стручних истраживања су „чиста” француска књижевност и српско-француске културне и књижевне везе.

– Моје тумачење односа француских писаца према Србима и Југословенима најчешће је доприносило познавању тих писаца уопште, обично мање познатој страни њихових интересовања и њиховог стваралаштва – каже Михаило Павловић. – У својим чланцима објављеним код нас и у Француској, као и у књигама „Југословенске теме у француској прози” и „Српске теме у француском роману 20. века”, говорим у том смислу о Балзаку, Жорж Санд, Алфонсу Додеу, Пјеру Лотију (који је од туркофила постао србофил), Жилу Верну, Гијому Аполинеру, па затим о Љубомиру Мицићу и његовим француским романима, Неговану Рајићу, Владану Радоману, затим Патрику Бесону, Владимиру Волкову, Жерару де Вилијеу, Клоду Моргану…

Кад је реч о „чистој” француској књижевности, Михаило Павловић се највише бавио Аполинером, Франсоа Моријаком, Колетом, Жилом Сипервијелом, Блезом Сандраром, Жилијеном Грином и другима.

Мада се бавио и превођењем, то му није преокупација, већ пре „племенити хоби”. Преводио је Жоржа Симеона, Колету, Душана Матића, Жила Сипервијела, Пола Валерија, Проспера Меримеа, Патрика Бесона а, како сам каже, посебно је поносан на превод са француског збирке приповедака Негована Рајића „Сновиђење старог нагваждала”.

После одласка у пензију 1991. године наставио је сарадњу са Факултетом, укључујући и наставу на постдипломским студијама. Члан је Словенског института у Паризу и Међународног друштва „Гијом Аполинер”, а сарадник је и нашег листа од 1965. године. Такође је члан Управног одбора Друштва за културну сарадњу Србија–Француска, Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца.

Гордана Поповић