Партизанов дух промена

Партизанов кошаркашки тим сваког лета претрпи велике промене, па ове које ће проћи на путу до следеће сезоне готово да су дочекане као природни ток догађаја. Како ствари стоје, најесен ће имати само једног играча који је првотимац у континуитету дужем од две године, незаменљивог капитена Божића. Први је отишао Тепић, чијим је доласком пре три године почео најдужи период европског сјаја у историји клуба, а „одлазећи” су Трипковић и Величковић, после седам односно пет сезона у тиму.

Шампионски венац „црно-белих” од осам титула државног првака, који од 2001. ниже тренер Вујошевић, има и сличности али и разлика у односу на друге велике клупске епохе у игри под обручима. На пример, честе измене играча су у складу са динамиком промена код осталих изузетних серијала који су такође имали тек пар личности које су пролазиле пут од почетка до краја.

Најбољи низ после сплитског

ЦСКА је недавно у четвртој узастопној финалној утакмици Евролиге (два трофеја) имао тројицу актера оне прве, уз тренера Месину: Смодиша, Ленгдона и Холдена. Овај последњи је играо у свих седам наступа руског клуба на „фајнал фору” од 2003. Панатинаикос, најуспешнији клуб Европе од 2000. са четири наслова првака за девет година, имао је само четворицу играча из поставе која је на врху била и 2007, од којих двојица нису имала већу улогу. Партизанов трогодишњи период успеха у Европи је убедљиво најдаље што је неки тим „са ових простора” стигао још од сплитске Југопластике, која је у тиму који је 1991. освојио трећу узастопну европску титулу имала само тројицу из састава који је три године раније постао првак СФРЈ и изборио пласман у Куп шампиона: Кукоча, Сретеновића и Перасовића.

Није другачије ни у НБА. Бостон селтикси који су били прваци осам година, од 1959. до 1966, имали су свега четири иста „лица”: лидера Расела, Кеј Сија Џонса, Сема Џонса и тренера Ојербаха. Чикаго булси су у шест година проведених на врху између 1991. и 1998. променили све осим Џордана, Пипена и тренера Џексона (већ у четвртом походу није било осталих из прва три). Лос Анђелес лејкерси су од 1980. до 1988. освојили пет титула предвођени Меџиком Џонсоном, поред којег је цео тај период прошао још само специјалиста за одбрану Купер (Рајли стратег четири пута).

Да је у јакој конкуренцији, локалној или међународној, тешко и две године остати изнад свих, говори искуство истих ових тимова. Лејкерси су осамдесетих година само једном одбранили примат, а ових дана после седам година поста приграбили први ловор од трогодишње владавине 2000-2002, са тројицом „преживелих” из поменутог трофејног периода: Брајантом и двојицом који су у међувремену одлазили, тренером Џексоном и Фишером. Чикаго је до прве круне стигао тек у Џордановој седмој сезони, када му се придружио Џексон. У Европи, Панатинаикос није успео ниједном да сачува престо – тренер Жељко Обрадовић, са седам континенталних титула најуспешнији у историји еврокошарке (једини у Панатинаикосу актер код свих славља од 2000), само је 1994. и 1995. везао два тријумфа, а са различитим тимовима. Ни Џексону, Рајлију ни Обрадовићу сигурно није било лако иако су водили одличне тимове и имали играче који су дефинисали епохе: прваци не постају они који немају сјајне играче.

Управо Фил Џексон је у центру једне скорашње филозофске расправе баш о променама кроз које пролазе дуговечни шампионски тимови у кошарци. Та тема добила је велико поглавље у књизи „Кошарка и филозофија: размишљања крај терена”, коју су у Америци лане објавили један религиозни филозоф, један историчар религије и један бивши НБА тренер, а за коју је у рецензији селектор репрезентације САД са прошлих Олимпијских игара Кржижевски написао да пружа увид у највеће дубине игре. Колико има смисла да се и са подручја струке поменутих академских аутора бави кошарком, па и играчким променама у најбољим тимовима, одговор може да буде управо тренер Лејкерса у чијем раду централно место имају зен будизам и систем веровања индијанаца.

Измене за дуже стазе

Код Партизана, објашњењима из године у годину готово да измиче начин на који продужава своје успешно трајање, по много чему другачије од прича осталих „серијских” јунака. Српски шампион не мења да би унапредио оно што има са практично неограниченим могућностима, већ у тешким условима тражи решења за проблеме који настају силом прилика, не одласцима „пратећег ансамбла” него главних звезда (њих шест, са 21-22 године, отишло за пет година). Само је тренер исти, ниједан играч нема исту улогу више од две године: велике промене носилаца игре збиле су се и уочи минуле две сезоне у којима су остварени пласмани међу најбољих осам тимова Евролиге: 2007. су отишла четворица из прве петорке (Перовић, Дробњак, Богдановић, Камингс), прошлог лета тројица (Пековић, Кецман, Паласио). При том, штафету преузимају махом они који су пре тога били у другом плану.

Питање шта би било од оне Југопластике да је после прве сезоне отишао Кукоч или Рађа, изговорио је боравећи овог пролећа у Хрватској, поводом прославе 20. годишњице прве европске титуле Сплићана, творац њихових успеха Божидар Маљковић. Констатујући да је тада било теже освојити титулу СФРЈ него европску, рекао је и да је онда поцепао на десетине позива америчких универзитета младим играчима са Грипа. „Шта би било кад би било” могу са сетом да се питају навијачи „црно-белих”: носилац Партизановог феномена Душко Вујошевић каже да би прошлосезонски тим, да је имао још само Пековића, могао да нападне и титулу првака Европе.

Овог лета, које би могло да донесе клупски рекорд у заради од продаје кошаркаша и највеће спонзорство последњих сезона који би мало поправили финансијску ситуацију, у Партизану најављују да ће у својим менама можда делати мало другачије него ранијих година, и стварати тим не толико за нове успехе идуће, колико за велика дела кроз две, три године. То није без смисла, будући да су већ обезбеђене следеће две сезоне у Евролиги, али може да буде и ризична калкулација, какву можда једва дочекају његови ривали.