Partizanov duh promena

Partizanov košarkaški tim svakog leta pretrpi velike promene, pa ove koje će proći na putu do sledeće sezone gotovo da su dočekane kao prirodni tok događaja. Kako stvari stoje, najesen će imati samo jednog igrača koji je prvotimac u kontinuitetu dužem od dve godine, nezamenljivog kapitena Božića. Prvi je otišao Tepić, čijim je dolaskom pre tri godine počeo najduži period evropskog sjaja u istoriji kluba, a „odlazeći” su Tripković i Veličković, posle sedam odnosno pet sezona u timu.

Šampionski venac „crno-belih” od osam titula državnog prvaka, koji od 2001. niže trener Vujošević, ima i sličnosti ali i razlika u odnosu na druge velike klupske epohe u igri pod obručima. Na primer, česte izmene igrača su u skladu sa dinamikom promena kod ostalih izuzetnih serijala koji su takođe imali tek par ličnosti koje su prolazile put od početka do kraja.

Najbolji niz posle splitskog

CSKA je nedavno u četvrtoj uzastopnoj finalnoj utakmici Evrolige (dva trofeja) imao trojicu aktera one prve, uz trenera Mesinu: Smodiša, Lengdona i Holdena. Ovaj poslednji je igrao u svih sedam nastupa ruskog kluba na „fajnal foru” od 2003. Panatinaikos, najuspešniji klub Evrope od 2000. sa četiri naslova prvaka za devet godina, imao je samo četvoricu igrača iz postave koja je na vrhu bila i 2007, od kojih dvojica nisu imala veću ulogu. Partizanov trogodišnji period uspeha u Evropi je ubedljivo najdalje što je neki tim „sa ovih prostora” stigao još od splitske Jugoplastike, koja je u timu koji je 1991. osvojio treću uzastopnu evropsku titulu imala samo trojicu iz sastava koji je tri godine ranije postao prvak SFRJ i izborio plasman u Kup šampiona: Kukoča, Sretenovića i Perasovića.

Nije drugačije ni u NBA. Boston seltiksi koji su bili prvaci osam godina, od 1959. do 1966, imali su svega četiri ista „lica”: lidera Rasela, Kej Sija Džonsa, Sema Džonsa i trenera Ojerbaha. Čikago bulsi su u šest godina provedenih na vrhu između 1991. i 1998. promenili sve osim Džordana, Pipena i trenera Džeksona (već u četvrtom pohodu nije bilo ostalih iz prva tri). Los Anđeles lejkersi su od 1980. do 1988. osvojili pet titula predvođeni Medžikom Džonsonom, pored kojeg je ceo taj period prošao još samo specijalista za odbranu Kuper (Rajli strateg četiri puta).

Da je u jakoj konkurenciji, lokalnoj ili međunarodnoj, teško i dve godine ostati iznad svih, govori iskustvo istih ovih timova. Lejkersi su osamdesetih godina samo jednom odbranili primat, a ovih dana posle sedam godina posta prigrabili prvi lovor od trogodišnje vladavine 2000-2002, sa trojicom „preživelih” iz pomenutog trofejnog perioda: Brajantom i dvojicom koji su u međuvremenu odlazili, trenerom Džeksonom i Fišerom. Čikago je do prve krune stigao tek u Džordanovoj sedmoj sezoni, kada mu se pridružio Džekson. U Evropi, Panatinaikos nije uspeo nijednom da sačuva presto – trener Željko Obradović, sa sedam kontinentalnih titula najuspešniji u istoriji evrokošarke (jedini u Panatinaikosu akter kod svih slavlja od 2000), samo je 1994. i 1995. vezao dva trijumfa, a sa različitim timovima. Ni Džeksonu, Rajliju ni Obradoviću sigurno nije bilo lako iako su vodili odlične timove i imali igrače koji su definisali epohe: prvaci ne postaju oni koji nemaju sjajne igrače.

Upravo Fil Džekson je u centru jedne skorašnje filozofske rasprave baš o promenama kroz koje prolaze dugovečni šampionski timovi u košarci. Ta tema dobila je veliko poglavlje u knjizi „Košarka i filozofija: razmišljanja kraj terena”, koju su u Americi lane objavili jedan religiozni filozof, jedan istoričar religije i jedan bivši NBA trener, a za koju je u recenziji selektor reprezentacije SAD sa prošlih Olimpijskih igara Kržiževski napisao da pruža uvid u najveće dubine igre. Koliko ima smisla da se i sa područja struke pomenutih akademskih autora bavi košarkom, pa i igračkim promenama u najboljim timovima, odgovor može da bude upravo trener Lejkersa u čijem radu centralno mesto imaju zen budizam i sistem verovanja indijanaca.

Izmene za duže staze

Kod Partizana, objašnjenjima iz godine u godinu gotovo da izmiče način na koji produžava svoje uspešno trajanje, po mnogo čemu drugačije od priča ostalih „serijskih” junaka. Srpski šampion ne menja da bi unapredio ono što ima sa praktično neograničenim mogućnostima, već u teškim uslovima traži rešenja za probleme koji nastaju silom prilika, ne odlascima „pratećeg ansambla” nego glavnih zvezda (njih šest, sa 21-22 godine, otišlo za pet godina). Samo je trener isti, nijedan igrač nema istu ulogu više od dve godine: velike promene nosilaca igre zbile su se i uoči minule dve sezone u kojima su ostvareni plasmani među najboljih osam timova Evrolige: 2007. su otišla četvorica iz prve petorke (Perović, Drobnjak, Bogdanović, Kamings), prošlog leta trojica (Peković, Kecman, Palasio). Pri tom, štafetu preuzimaju mahom oni koji su pre toga bili u drugom planu.

Pitanje šta bi bilo od one Jugoplastike da je posle prve sezone otišao Kukoč ili Rađa, izgovorio je boraveći ovog proleća u Hrvatskoj, povodom proslave 20. godišnjice prve evropske titule Splićana, tvorac njihovih uspeha Božidar Maljković. Konstatujući da je tada bilo teže osvojiti titulu SFRJ nego evropsku, rekao je i da je onda pocepao na desetine poziva američkih univerziteta mladim igračima sa Gripa. „Šta bi bilo kad bi bilo” mogu sa setom da se pitaju navijači „crno-belih”: nosilac Partizanovog fenomena Duško Vujošević kaže da bi prošlosezonski tim, da je imao još samo Pekovića, mogao da napadne i titulu prvaka Evrope.

Ovog leta, koje bi moglo da donese klupski rekord u zaradi od prodaje košarkaša i najveće sponzorstvo poslednjih sezona koji bi malo popravili finansijsku situaciju, u Partizanu najavljuju da će u svojim menama možda delati malo drugačije nego ranijih godina, i stvarati tim ne toliko za nove uspehe iduće, koliko za velika dela kroz dve, tri godine. To nije bez smisla, budući da su već obezbeđene sledeće dve sezone u Evroligi, ali može da bude i rizična kalkulacija, kakvu možda jedva dočekaju njegovi rivali.