Људи су уносна роба

Специјални суд у Београду има само један предмет класичне трговине људима, а сви остали случајеви односе се на кријумчарење преко границе.

Стејт департмент је оценио да Србија не испуњава у потпуности стандарде за борбу против трговине људима, али да чини велике напоре да их достигне.

– Слажем се с том оценом због чињенице да нисмо имали много предмета класичне трговине људима где се успоставља робовласнички однос, као што су принудна проституција и принудна прошња, а чини ми се да тога има у Србији. Међутим, нема ниједног оптуженог да је принудио децу на прошњу и џепарење – каже за „Политику” судија Маја Ковачевић, портпарол Специјалног суда за организовани криминал, који је надлежан за случајеве трговине људима.

Робовласнички однос подразумева да жртва остане без својих личних докумената, без новца и слободе кретања.

– Трговина људима је веома уносан бизнис, уноснији од трговине дрогом. Јер, дрога се прода једном, а људско биће може да се прода више пута. Људи постају робови ако се држе закључани или под контролом, без докумената и новца, а често трпе физичко насиље. Имали смо само један такав случај. Реч је о девојци која је знала да ће се бавити проституцијом, али није знала да ће бити роб – каже судија Ковачевић.

Првооптужени је осуђен на пет година затвора, другооптужени на четири године, док су остала петорица добила по три године затвора. Они су девојку М. Т. „наговарали да иде на годишњи одмор у Италију да би се по хотелима бавила проституцијом, говорећи јој да ће тамо лепо живети и добро зарадити, у просеку три до четири хиљаде евра месечно”, пише у пресуди. Све се догађало у јулу 2003. године.

Девојка је младићима предала пасош, личну карту и 500 евра на име трошкова пута, а они су је онда сакривали по својим становима и кућама у Панчеву. Затим је превозе у Београд и предају је двојици хрватских држављана који је одвозе у Хрватску и дају јој фалсификовану личну карту с њеном фотографијом.

Тако је М. Т. добила нови идентитет – Бјанка Јосић, рођена 1976. године у Бремену у Немачкој и живи у Жупањи у Хрватској. Отпутовала је аутобусом у Сплит, где ју је сачекао првооптужени Д. С. и укрцао је на брод за Анкону. С друге стране Јадрана сачекале су је извесне Селма и Рада које је превозе у италијанско место Језово. Сутрадан се тамо појављује првооптужени.

„Саопштио јој је да ће се бавити проституцијом на улици, наређује јој да одмах почне да ради, да наплаћује 30 евра по муштерији, да свакодневно води евиденцију и сав новац предаје њему, а да ће она добити 20 одсто. Пошто је оштећена ту наредбу одбила да изврши, оптужени је одводи у напуштену кућу чији су прозори били заковани летвама. Тамо је физички малтретира, туче је рукама и ногама по телу, два пута је посекао ножем по руци и нози”, наводи се у пресуди.

Девојка је после три дана пристала да се бави проституцијом на улици, па ју је оптужени превезао до аутопута у близини Тревиза. Под надзором девојака које су радиле за Д. С., девојка се на аутопуту бавила проституцијом десет дана и зарађивала од 500 до 600 евра дневно. Сав новац предавала је првооптуженом. Крајем августа успела је, уз помоћ једног Италијана, да побегне до Анконе, а затим бродом до Сплита и аутобусом ка Београду. На граничном прелазу у Шиду пријавила је случај полицији.

Када смо затражили податке у Врховном суду Србије, добили смо телефон Удружења за спасавање жртава и борбу против трговине белим робљем и органима. Реч је о удружењу грађана које се званично зове Родољубно спаситељство „Макош”. Регистровано је зимус у Министарству за државну управу и локалну самоуправу. Оснивач је Илина Обрадовић којој су отете две ћерке, рекли су нам у Врховном суду, где је стигло писмо Удружења с позивом на сарадњу.

– Управо сам се вратила из кабинета председника Тадића. Његов саветник ми је обећао да ће држава учинити све да пронађе моју децу, али ја хоћу да се разбије читав ланац трговине. То је један од најјачих међународних ланаца трговине људима – каже нам преко телефона Илина Обрадовић.

За старију ћерку Данијелу не зна да ли је жива, а о млађој Слађани зна да је у Бањалуци. Отете су већ осам година, а имају 27 и 26 година.

Готово невероватну причу ове педесетогодишње жене „Политика” ће објавити у једном од наредних бројева. Удружење има финансијску подршку обреновачке општине и сарадњу са Општинским јавним тужилаштвом у Обреновцу.

Председница Виктимолошког друштва Србије Весна Николић-Ристановић наводи да је у Србији регистровано 940 жена које су биле жртве трафикинга, а то је податак из истраживања које је рађено 2004. године. Србија је била земља транзита трговине белим робљем на Балкану, али сада све више постаје и „земља порекла”. Не тргује се само женама, већ и децом и мушкарцима, који постају робови.

– Србија је земља порекла, транзитна земља и крајње одредиште жртава међународне и локалне трговине људима за потребе сексуалне експлоатације и принудног рада – наведено је у најновијем годишњем извештају Стејт департмента о трговини људима у свету.

Наглашено је да је Влада Србије основала национални тим за сузбијање трговине људима, али да не испуњава минимум стандарда у борби против трафикинга. Као проблем се истичу недовољно кривично гоњење и кажњавање трговаца, непотпуни полицијски подаци и неадекватна заштита жртава.

Александра Петровић