Хроника најављене борбености

Све чешће најаве председника Тадића да ће се обрачунати са корупцијом у својој странци, али и у осталим партијама, подсећају на једну сцену из филма „У раљама живота”, којом је Бата Живојиновић одушевио публику широм Југославије. Извесно је, ипак, да су уредници медија и политички аналитичари Тадићеве претње схватили много озбиљније, па је покренута широка дискусија о корупцији, том тешком бремену за нас, али и за велики број других транзиционих земаља. За неке од тих земаља корупција представља можда главну препреку за придруживање ЕУ, али ово правило не важи за све подједнако. Уосталом, није ли европска влада Жака Сантера морала 1999. године, под притиском парламента, да поднесе колективну оставку због подмићивања и проневере? Може у Србији да звучи невероватно, али у том парламенту није претходно најављивана борба против корупције. Када је афера откривена, парламентарци су једноставно затражили (и добили) оставке европских комесара (министара). Можда је то бољи пут у борби против корупције од упорног и доследног најављивања?

Колико је мени познато, чланови тог састава Европске комисије нису касније кривично гоњени, што не значи да је, на тај начин, корупција (и проневера) постала саставни део европске политичке моде, мада ни у најразвијенијим земљама подмићивање никада није изашло из моде. Осим тога, приметићемо да добро плаћени лобисти најлегалније обављају свој посао у владама, парламентима и конгресима, а недовољно образованој публици у неразвијеним срединама једва да је могуће објаснити разлику између лобирања и корумпирања.

Нажалост, о корупцији најчешће пишу они који о њој најмање знају. Упућенији у те послове, који би могли јавност на најбољи начин да обавесте о техници корумпирања, ћуте као заливени. Јавност зато неће бити информисана о томе како се у периоду хиперинфлације може добити кредит из примарне емисије, или како купити шећерану за триста евра, или продати железару за само сто милиона евра, или обезбедити државна средства за приватне инвестиције, или под фантастичним условима добити посао за асфалтирање три стотине најпознатијих београдских ћорсокака. Ако неко и покуша да позове мајсторе корупције на јавну исповест, они ће наћи начина да га зауставе (и одобровоље) па да надаље свако гледа своја посла. Отварање тема о корупцији лако може бити прекинуто, такође, корупционашким методима, осим, наравно, ако неко трећи није спреман да плати више да се тема не затвори. Кад год читам у новинама (или гледам на ТВ-у) о некој афери, плашим се да нисам жртва вештих спин доктора, које су поштено платили (читај: издашно корумпирани) можда и неки стратешки инвеститори из иностранства. A познато је колико су нам стране директне инвестиције данас очајнички потребне.

Није тајна да је за корупцију најповољнији амбијент у земљама са слабим правним поретком и гломазним, а неуходаним законодавством. Амбијент је још погоднији ако број закона у тим земљама расте геометријском прогресијом. У таквим земљама судски процеси трају у бескрај, а уговорна и својинска права зависе, у крајњој линији, од политичких одлука страначких поглавица (понекад чак неки Спира или Ћира из министарства, или партијског штаба, објасни судијама да ли треба уопште да суде и како би било најбоље да гласи пресуда). У таквом амбијенту државне интервенције у привреди су честе, тако да без субвенција, повластица или помоћи државе скоро ниједан привредни подухват не може да буде успешан, а сваки, па и најбоље замишљен и организован пројект, партијски апаратчици (чак и на локалном нивоу) лако могу да омету и упропасте. У таквим земљама, међу предузетницима влада оштра конкуренција у придобијању наклоности лидера и страначких функционера, а када се у тој утакмици победи, без по муке ће бити елиминисане све остале препреке. Приметићете да данас у свету није мали број оваквих земаља, а сами закључите да ли и Србија припада тој групи.

Професор универзитета