Православље више није страно у Европи

Почетак деведесетих година прошлог века остаће урезан у сећању готово свима. За епископа средњоевропског Константина, који је у то време ступио на трон епархије на чијем је челу и данас, било је то време када је, услед великих друштвених и историјских промена код нас и у свету, требало имати не само визију шта треба чинити, него и стечене навике мењати, али и пружити утеху прогнанима да не доживе нова разочарања. Главни проблеми у епархији која се простире преко територија три европске државе били су и недовољан број свештеника, богослужбеног и сваког другог простора. Данас, 18 година касније, у епархији средњоевропској саграђена су четири нова храма, 14 их је купљено, а епископ Константин у интервјуу „Политици” објашњава како са својим свештенством и верницима ове године свечано обележава 40 година организованог присуства Српске православне цркве у Немачкој.

Како ћете обележити овај велики јубилеј?

Наша жеља је била да четрдесетогодишњицу на нивоу епархије обележимо пригодним свечаностима у све три државе које чине епархију средњоевропску – Немачкој, Швајцарској и Аустрији. Прослава је почела у Диселдорфу служењем свете литургије и освећењем фресака у храму Светога Саве 10. маја и свечаним пријемом за представнике хришћанских цркава, екуменских структура, представника државе и града Диселдорфа и добротвора 11. маја. Ова годишњица обележена је у Швајцарској крајем маја смотром хорова у Цириху и освећењем новосаграђеног храма у Берну, а 1. јуна свечаним служењем свете литургије у Сент Галену. Свечани пријем организовали смо 2. јуна у Аустрији. На скуповима у Швајцарској узео је учешћа високопреосвећени митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, а у Аустрији владика Антоније, епископ моравички и настојатељ подворја Српске православне цркве у Москви.

Који су најважнији задаци цркве у дијаспори?

Као најважнији задатак сматрамо очување нашег идентитета у мултинационалној и мултикултуралној средини. Наш идентитет је православна вера. Ако очувамо своју свету веру православну, очуваћемо и свој језик и свест о припадности своме народу. Радује ме да православље више није страно у Европи. Све је присутнија свест код западног човека да је православље очувало изворно хришћанство, које је после деобе цркава на Западу било дуго заборављено. Како и колико ће западни човек разумети православље умногоме зависи од припадника Српске православне цркве, који у великом броју на овим просторима живе. Сматрамо да је наше сведочење светог православља на Западу најважнији задатак наше Цркве у дијаспори.

Како сарађујете са другим црквама и верским заједницама?

Наилазили смо на разумевање представника хришћанских цркава у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Конкретно мислим на Католичку цркву у наведеним земљама, Евангеличку цркву у Немачкој и Старокатоличку и протестантску цркву у Швајцарској. Да није било тога разумевања, посебно када је у питању уступање њихових храмова и дворана за наше потребе, мисија наше Цркве би била много више отежана, а резултати успеха мањи.

Када Вам се верници најчешће обраћају за помоћ и утеху?

У пастирском богословљу важи слоган „Врата лекара не смеју бити затворена, а врата свештеника морају увек бити отворена”. Наши верници се углавном обраћају својим свештеницима, када им је потребна помоћ и утеха. Када су свештеници по неким питањима у недоумици, онда се обраћају мени, понекад са молбом да одређеном вернику објасним нека питања, која су им нејасна, као на пример зашто мој добри пријатељ који није православне вере не може бити кум моме детету и слично.

Колико има свештеника у Вашој епархији и да ли се њихове свакодневне обавезе и задужења разликују по нечему у односу на свештенство у отаџбини?

Укупан број свештених лица, парохијских свештеника, ђакона и оних који су у пензији износи 84. Обавезе свештеника у парохијама у дијаспори изискују много пожртвовања и скопчане су са што чешћим личним контактом свештеника са верницима. Одсуство непосредног контакта свештеника са верницима, у дијаспори је незамисливо. Свештеници одржавају контакт и писаном речју, преко „парохијских писама”, али и телефоном, електронском поштом, преко Интернета. Радује ме да супруге свештеника, као и њихова деца дају велики допринос успешном вршењу свештеничких обавеза.

На челу епархије сте од 1991. године, тешког доба за нашу земљу. Како сте Ви и Ваши верници преживљавали ратне деведесете године?

У нашем народу постоји изрека „поменуло се, не поновило се”. Била су то тешка времена. Тешко нам је било објаснити шта се стварно дешава у нашој отаџбини нашим пријатељима, а још теже нам је било уверити оне сумњичаве да ће правда тријумфовати. Са дистанце, чини ми се да су „сумњичави” били умногоме у праву.

Каква је Ваша сарадња с нашом државом и државама на чијој се територији налази Ваша епархија?

Чини ми се да разумевање наше матице Србије за Србе у дијаспори иде узлазном линијом. Државе на чијој се територији налази епархија средњоевропска инсистирају на закону. Оно што је на закону засновано, то можемо да остваримо и стичемо утисак да нема дискриминације. У Швајцарској, на пример, наша Црква ни по ком основу није ограничена да врши своју мисију. Оснивање црквених општина и довођење свештеника, који испуњавају стандарде ове земље, одређене за јавна лица, не доводи се у питање. Неспоразуми настају када долазе сумњичења из наших редова, да је наша Црква против интеграције, која се лажно приказује, да се од нас тражи да се одрекнемо свога идентитета и слично, што збуњује наше вернике.