Потрошачка мо(би)лизација

Данашњи градови обележени су повећањем простора за потрошњу попут трговачких центара, ауто-салона, бензинских пумпи, интернационалних ланаца хотела, кафетерија и ресторане брзе хране. Ти простори прилагођени су захтевима брзог протока робе и људи, функционални су и типизирани на начин који локалном становништву омогућава утисак превазилажења (ограничења) локалне средине и идентификацију с развијеним, богатим светом, односно који посетиоцима (из развијеног света) омогућују лако сналажење и удобност познатог (без адаптације на нову средину).

У историјском смислу, издвајају се три карактеристична урбана простора приватизоване потрошње: такозване аркаде (најпознатије крајем 19. века у Паризу), потом робне куће, па трговачки центри. Кроз ове просторе потрошња се постепено трансформисала од рационалне делатности ка фантазији и ирационалности, а простори потрошње престали су бити ограничени на активности класичне куповине и постали простори идентитета. Они нуде нову визију социјалне кохезије, која потхрањује илузију свеопште укључености у хармонију куповине. Неретка су поређења трговачких центара са катедралама средњовековних градова у погледу улоге коју су оне имале у одржавању заједнице али и репродуковању постојеће хијерархије моћи и друштвене контроле. Садашњи глобални социоекономски систем обезбеђује легитимитет кроз потрошњу будући да жеља да се троши не нестаје ни у периоду рецесије и незапослености. Отуда битан циљ социоекономског развоја постаје интеграција довољног сегмента популације у (приватизовану) потрошњу. Експанзију трговачких центара (првобитно насталих у америчким градовима, а од 1980. постају глобални феномен) прати и њихова диференцијација према куповној моћи становништва и субкултурним карактеристикама локалних (етничких) подручја, што заправо указује на илузију једнакости у потрошњи.

Док је у Западној Европи развој трговачких центара успорен засићеношћу тржишта и рестриктивним приступом локалних власти у погледу величине објеката и локације, постсоцијалистички градови постају вруће тачке градње, која се, посебно у почетним фазама преображаја града, често одвија мимо прописаних услова. На пример, у Варшави је током деведесетих година чак 18 трговачких центара изграђено на локацијама које нису биле одговарајуће намене, док је већина трговачких центара у Будимпешти лоцирана неплански, уз предимензионираност капацитета. Заступљеност трговачких центара у укупном продајном простору постсоцијалистичких градова за кратко време превазишла је велике европске градове (на пример, Варшава и Праг су превазишли Париз, Лондон, Берлин). Као што почетак инвестиција у трговачке центре зависи од пораста куповне моћи становништва (и формирања средње класе која је стасала да се укључи у глобални конзумеризам), и интензитет градње нових центара јењава с постепеном засићеношћу потрошача. Тако је почетком деведесетих градња трговачких центара у Москви била приметна само у деловима града настањеним становништвом које више зарађује, да би се потом центри отварали широм Москве (само у 2005. отворено их је чак 40). Са друге стране, изразита експанзија тржних центара у Будимпешти забележена је од 1996. до 2002, а од тада је изграђен само један нови центар. Успоравање градње тржних центара приметно је и у Варшави, а са засићењем тржишта очекује се и увођење регулације на основу сличних стандарда као у градовима Западне Европе. Претходно представници локалне власти неоправдано су представљали градњу тржних центара као кључни показатељ прогреса, због релативно ниског степена индивидуалне потрошње и неразвијености одговарајућих садржаја у градовима током социјализма. Алармантно је упозорење аналитичара о томе да центри у Букурешту постају једини тип уређених јавних простора.

Искуство Београда указује да стране инвестиције опрезно улазе у градњу тржних центара иако је тржиште незасићено (на шта указује и податак да је Делта сити био најуспешнији трговачки центар у Европи у протеклој години). Поставља се питање да ли закаснела социоекономска трансформација друштва може помоћи да се не понове неке од грешака које су уочене у другим постсоцијалистичким градовима? Постојећа стратешка документа развоја Београда указују на потребу увођења адекватне регулативе (која драматично недостаје и погодно је тло за малверзације), али и потребу да се заштити ситна (домаћа) трговина, као и да се ревитализују постојећи трговински центри (пример Чумићевог сокачета), што су много тежи задаци од обезбеђивања гринфилд локације за нове трговачке центре. Неопходно је обезбедити и равномернији распоред тржних центара на територији града (претерана концентрација на Новом Београду), као и проширити типове центара (довести и дисконтне ланце). А посебно је важно да се у процес планирања укључе и грађани. Таква пракса често се игнорише како би се умањила могућа неслагања с развојним пројектима овог типа, који неретко воде узурпацији дела јавних површина за потребе паркинга и сл., чему смо већ били сведоци у Београду.

професор социологије на Филозофском факултету у Београду