Обама неће улогу „жртвеног јарца”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 22. јуна – „Е, што није такав и у суочавању с већим неваљалцима”, завапили су овдашњи заговорници „одлучног наступа” у спољној политици, кад је Барак Обама убио муву која је ометала његов телевизијски интервју. Поручили су му да би сличну енергичност требало да испољи и према удаљенијим и „опаснијим крупнијим зверкама”, а не да се према њима поставља као лидер који „не би ни мрава згазио”.

У оваквој поставци „политичке фауне”, шеф Беле куће тврди да настоји да Америка не постане – „жртвени јарац”. Тачније – да својим поступцима напољу не да повода да опет буде прозвана као одговорна за туђе проблеме и светске изазове. Још прецизније – да властима Ирана, Северне Кореје, па и герили талибана и Ал Каиде у Авганистану и Пакистану, „не послужи као изговор”, то јест да своје потезе не могу да додатно правдају „повећаним америчким интервенционизмом”.

Белом кућом данас превладавају ноте какве се у њој, ни из ње, одавно нису чуле, примећују посматрачи. Више, кажу, умирују него што узнемиравају, у припремама за могућна „конкретнија реаговања” на спољна искушења.

Да ли ће и до када бити уравнотежавани нова реторика, у којој Обама важи за „мајстора”, и дела, остаје да се провери. Најновијим наступима он је на сва три спољна жаришта, са елементима „нуклеарних ризика”, показао вештину у стилу „одбрана је најбољи напад”.

Уверавајући сународнике да су овдашње оружане снаге спремне да униште евентуално испаљене севернокорејске ракете према Хавајима (иначе, његовом завичају), поручио је и да „не жели да наседне провокацијама” Пјонгјанга за заоштравање кризе. Одбацио је, уједно, позиве домаће опозиције да америчка флота самостално претреса севернокорејске бродове за које се сумња да превозе нуклеарни материјал, да би се избегла могућна непосредна конфронтација. Америци јесте стало да пресецањем недозвољеног извоза пригуши економију Северне Кореје и тако је принуди на преговоре о њеном одрицању од атомског арсенала, али не би да се издваја из „непосредне координације” у којој су још Кина, Русија, Јапан и Јужна Кореја.

Истовремено је, у интервјуу пакистанском листу „Дон”, Обама поручио да Америка не намерава да шаље трупе у ту савезничку земљу на фронту против тероризма, иако су тамо ојачале акције талибана и Ал Каиде. Вашингтон наставља, наравно, да Исламабаду испоручује оружје и другу помоћ у борби против те гериле – стрепећи превасходно од евентуалности да се она докопа тамошњег нуклеарног арсенала – па и својим ракетама гађа њена упоришта, али не жели да копненом интервенцијом ослаби ауторитет владе Асифа Али Зардарија.

У приступу Ирану, Обама такође остаје уздржан, по овдашњим мерилима. Позвао је, додуше, техеранске лидере да „обуставе све насилне и неправедне акције против сопственог народа”, али и поручио да је решење драме искључиво ствар иранског народа. Изостале су, при томе, и претње властима исламске републике и обећања подршке демонстрантима. Уместо тога, саопштио је да не жели да да повода званичном Техерану да ојача своје позиције кривећи Америку за мешање у унутрашње ствари, а да му је важно да с том земљом успостави дијалог за њено одрицање од „нуклеарних амбиција и потпоре тероризму”.

У сва та три прилаза, Обама настоји да увери у три ствари: да Америка није расадник међународних проблема, као што је била инвазијом Џорџа Буша на Ирак и као „пионир” глобалне финансијске кризе; да не жели да се претерано самостално „истура” у догађајима који заслужују шира „вагања” и на крају, да јој је понајвише стало да се њени противници (пре свега Иран, Северна Кореја, талибани и Ал Каида) не испоставе као нове и „неконтролисане” нуклеарне силе.

Републиканска опозиција замера, међутим, Обами да Америци одузима њену лидерску улогу у светским пословима и да је своди на „следбеника” међународних кретања. Подржаваоци тврде, пак, да председник демократа остварује обећања да ће Америка „настојати да више разуме друге него да им се намеће”, а да ће се конкретније поставити тек кад ствари буде разумела боље него претходна администрација чији су се главни потези показали као контрапродуктивни.

На уздржаност према новијим изазовима Обаму терају, добрим делом, наслеђене муке. Бушов напад на Ирак је ојачао позицију Ирана, није спречио Северну Кореју да створи атомску бомбу, а уједно је занемаривањем борбе против талибана и Ал Каиде, ослабио положаје савезничких власти у Авганистану и Пакистану. Уз све то, форсирањем принципа „саморегулације тржишта” настала је финансијска криза, тако да овдашња држава мора да интервенише више него икада у последњих 80 година.

У овој последњој околности назире се могућан кључни разлог Обаминих суздржаности. Кад се повећава унутрашња, смањује се спољна интервенција. И кад изнутра много тога мора да се ставља на „жртвеник”, треба избећи улогу спољног „жртвеног јарца”…

Момчило Пантелић