Зашто је важна Саудијска Арабија

Од нашег дописника 
Каиро,  јуна – Када се 3.јуна ове године појавио пред краљем Саудијске Арабије у Ријаду, амерички председник Барак Обама пружио је руку и дубоко се поклонио. Краљ Абдулах је можда и сам био помало затечен овим гестом толико уваженога госта…који је очито мало претерао показујући колико држи до традиције и локалних обичаја земље домаћина. Обаму ће та наглашена љубазност потом донекле и коштати, јер је један број америчких коментатора јавно подигао обрве и изразио негодовање због онога што су они видели као беспотребно и прекомерно истицање улоге, значаја и престижа Саудијске Арабије у арапском, муслиманском и, ако хоћете, свету уопште.

Горе описани догађај на саудијском двору повукао је поједине носиоце јавне речи да одмере нужност, па и оправданост, Обаминог поклоњења. Наравно, реч је о стављању Саудијске Арабије на кантар на коме се процењују њене мане и врлине, у данашње време у коме фактор материјалног често преузима примат над сваким другим, па и етичким, аршином.

Овде је то незахвалан посао. Сваки суд, који претендује да буде свеобухватан, о великој пустињској краљевини, унапред је осуђен на неуспех. С једне стране, то је земља која плива у новцу. С друге стране, њеном конзервативном друштву тешко је порећи многе, дубоко укорењене, моралне вредности. С једне стране, упознајући Саудијску Арабију научићемо много о употреби новца за надувавање политичке моћи. С друге, увидећемо да и међу доларским милионерима има много лица која се труде да остану незапажени, обични и поштени људи.

Зато, манимо се ћорава посла. Чак и ако смо лично, као моја маленкост недавно, имали прилику да пропутујемо кроз Саудијску Арабију, није на нама да судимо и пресуђујемо о тој земљи. Уместо тога, вреди, без неких посебних претензија, покушати одгонетнути зашто је Обама, на крају крајева, прво свратио до Ријада, да би се потом отиснуо његовим елегантним плаво-белим председничким „боингом-747” ка Каиру, некрунисаној арапској престоници, где је, дан касније, одржао онај чувени, и толико пута већ препричани, историјски говор муслиманима света ?

Посматрачи су уочили четири главна разлога. Први, зато што је Саудијска Арабија постојбина, место рођења ислама. Тамо су два највећа светилишта муслимана: Мека и Медина. Други, јер је за оживљавање мировног блискоисточног процеса Ријад битан већ и због тога што је последња иницијатива, она из 2002.године, потекла са саудијског двора, а по којој ће Израел добити признање Арапа, ако пристане на границе од пре рата 1967.године и решење које подразумева стварање независне палестинске државе.

Трећи разлог смо већ споменули на почетку: паре. Саудијски новац биће итекако у игри у реализацији (сваког) мировног плана. На пример, и поред осталог, у придобијању неких (до сада колебљивих играча) зарад, можда, изоловања, тојест слабљења, других актера, које Америка доживљава као препреку или кост у грлу. Њеном сопственом, као и грлу умерених протагониста (читај: проамеричких режима) на Блиском истоку. Од којих се, узгред буди записано, Ријад третира(о) као један од највернијих до сада. Последњи, али не и најмање битан, јесте четврти аргумент: огромно саудијско богатство у нафти, које добија на убедљивости када се сагледава кроз растућу зависност савременог света од извора енергије.

Недавни избори у Либану и, још свежији, у неарапском Ирану, солидан су индикатор о тежини новца. Према неким извештајима у арапским медијима (чију прецизност је немогуће проверити), Саудијска Арабија је упумпала у парламентарне изборе у Либану (у корист умереног Саада ел-Харирија) више него што је потрошено у предизборној председничкој трци у САД! Иако сматран малтене до последњег дана пред изборе као аутсајдер, Хариријев блок је изашао као победник.

Саудијски новац, пак, није могао да одигра улогу у изборима у Ирану. Отуда је потврђено да је стари-нови председник Махмуд Ахмадинежад надвисио прореформског кандидата Мир-Хосеина Мусавија, који би био по вољи Ријада (и Америке). Аналитичари се не споре око тога да је огромна финансијска моћ пустињске краљевине, као и власништво над неким од најзначајнијих арапских медија, макар делимично обликовала јавно мњење у земљама где ти медији делују.

Унутар саме Саудијске Арабије живот тече по њеном традиционалном, посебном шаблону. О коме се, можда такође због изразите пристојности према нафтној краљевини, не пише много изван граница те земље. А спољашњи свет, прагматичан каквим га знамо, спреман је, ту и тамо, да зажмури на једно око када су у питању критеријуми тзв. новог светског поретка, у вези са појмовима демократије, људских права, права жена, верске равноправности…

Споменимо само да Саудијке могу да сањају да саме, без мушког пратиоца, седну у авион и крену на пут, оду код лекара, возе кола, или да одлучују о образовању своје деце и властитој каријери. Полигамија је легална.

Саудијски правни систем предвиђа смртну казну и физичко кажњавање, укључујући ампутацију руку или стопала, за одређена кривична дела, као што су убиство, пљачка, силовање, трговина наркотицима, хомосексуализам и прељуба. Јавно бичевање прописује се за мање прекршаје, на пример пијанство и друге повреде јавног морала.

Према последњем извештају Амнести интернешенела, влада Саудијске Арабије „наставља са извршењем смртних казни, у просеку два пута недељно”. Недавни извештај Асошијетед преса наводи да је од почетка ове године погубљено 36 лица, а прошле године 102 особе.