Киша граната као психолошко средство

„Цео Книн је био засут ракетама из вишецевних бацача који се, иначе, због непрецизности не користе за нападе на насеља а све што су хтели да гађају прецизно – гађали су прецизно... Мене је чудило што су нашу команду погодили само једном, а могли су још десет пута”, рекао је бивши командант Војске Републике Српске Крајине Миле Мркшић у наставку сведочења пред Хашким трибуналом. Пензионисани генерал сведочи по обавезујућем налогу судског већа, на позив одбране хрватског генерала Анта Готовине, оптуженог за прогон српског становништва из Книнске крајине током операције „Олуја” у августу 1995. којом је командовао. Оптужени су и генерали Иван Чермак и Младен Маркач.

Док га је испитивао тужилац Едвард Русо, Мркшић је нагласио да су војни циљеви у Книну, попут команде војске РСК, на почетку операције „Олуја” били погођени изузетно прецизним топовским пројектилима. Ракете за нападе на градске четврти, с друге стране, имале су „психолошко дејство” и „излуђивале становништво” које је стога само и без наређења за евакуацију, убрзо почело да бежи из Книна, рекао је Мркшић.

Он је изјавио да је Книн био практично „небрањен град”, пошто су све јединице војске РСК биле на линији додира с Хрватском војском. Иста ситуација је била у Обровцу, Грачацу, Бенковцу и Вргинмосту, који су се такође нашли на удару ракетних напада. „Ја сам се чудио што они туку по насељима, а не по фронту и војсци... Није ми било јасно шта је циљ, зато што нам није била процена да ће нас терати... Дошли смо до закључка да им је циљ био да се застраши становништво и да се тако пољуља прва линија одбране, зато што су борци одлазили у насеља да виде шта им је с породицама”, казао је Мркшић.

Сугерисао је да су хрватске снаге могле прецизном артиљеријском ватром затворити све путеве из Книна „да нико не може да изађе”, али да им је циљ био супротан, због чега су оставили отворен коридор за евакуацију народа „који је кренуо зато што није могао да издржи ту ватру”.

Мркшић је објаснио и да је Хрватска војска могла да у Книн уђе првог дана „Олује”, 4. августа, и да „не зна зашто су чекали” до сутрадан поподне.

Сведок је поновио и да евакуација цивила и војске из Книнске крајине до места Срб није требало да буде „трајна”, и да су, по упутствима из Београда, сви очекивали да ће после неколико дана међународна заједница притиском на Хрватску омогућити њихов повратак.

Мркшић је изјавио и да „не зна ко је донео одлуку” о повлачењу из Срба ка Бањалуци и Србији, али да је она била последица притиска „с леђа” хрватских снага „које су хтеле да ослободе целу територију”. „До Срба је евакуација била организована, а од Срба је свако узео своју породицу и ту више није било војске. Био је само наоружан народ, љут и неспособан за одбрану”, описао је јуче у судници тадашњи командант војске РСК.

На крају вишедневног сведочења, генерал Мркшић ће и данас одговарати на додатна питања Готовининих бранилаца.

О.М.