Тајно женско „оружје”

Она плаче јер је рањива. Он је јак и снажан мушкарац и мора да јој послужи као раме за плакање, да је утеши и да буде спасилац у игри коју жене одвајкада играју.

Ово би, укратко, могао да буде клише мушко-женских односа и женских суза, које се описују као „тајно оружје лепшег пола“. Да жене плачу чешће од мушкараца, тачно је.

Женама је плакање издувни вентил, а кад се добро исплачу, осећају се много боље. Мушкарци избегавају плакање, а сузе су за њих знак слабости. Са женама које често плачу не знају шта да раде. Потоци суза и плакање за мушкарце су непотребна драма, поготово ако треба да буду раме за плакање или да изигравају тешитеља. Они једноставно не знају како да помогну у таквим ситуацијама. Зато је боље да жене раме за плакање потраже код најбоље пријатељице.

Жене плачу чешће од мушкараца, и то око четири пута. Али, да ли је то заиста тачно да оне често и манипулишу сузама, да их користе као скривено оружје, поготово ако желе да остваре неку замисао?

„Имала сам потребу да заплачем и то сам и учинила. Напросто, сузе су саме потекле, а кад сам на крају престала, уопште нисам имала осећај да ми је боље. И још ме је, поред свега, болела и глава. Много више ми је значио разговор као пражњење“, испричала је Сузана на једном форуму где се расправљало о сузама.

Научници са Универзитета у Питсбургу су поредили особе које нису имале здравствених проблема с онима које су боловале од чира на желуцу или дванаестопалачном цреву – две најчешће болести повезане са стресом. Утврђено је да здрави мушкарци и жене чешће плачу и да се после тога боље осећају.

Разлика у плакању између мушкараца и жена већ се одавно приписује културолошким околностима – дечаци од малих ногу бивају васпитавани да не треба да плачу и да морају да буду храбри и да ћутке трпе. Кад мушкарац осети да би одређена ситуација могла да му измами сузе, он се дистанцира од својих осећања и на тај начин задржава сузе. Због тога, вероватно, многи мушкарци не воле да буду у близини жена које плачу. Бити у контакту с вољеном особом која је у невољи, за мушкарца значи да треба да се бори и са сопственим емоцијама.

Данас се овом традиционалном мишљењу додаје и научно, јер је откривено да хормон пролактин, који је у вези са стварањем млека у дојкама, утиче на сузе. Наиме, недавна студија је показала да (осим научених навика васпитањем) све до пубертета нема разлика у навици плакања између девојчица и дечака. Истраживачи кажу да тада, између 12. и 18. године, жене развијају 60 одсто више пролактина.

„Ретко плачем, а кад ми се то деси, трудим се да ме нико не види. Ипак, и мени се деси да ми сузе крену саме од себе, и то у најнезгоднијој ситуацији”, одговорила је Јасна на питање колико често плаче.

И мушкарци и жене већином сматрају да сузе које су разлог бола, разочарања и туге не треба делити по полу, јер сви плачемо.

„То је понекад одличан начин пражњења, можда чак и бољи него вика или остали видови деструктивног понашања који утичу и на нас саме и на оне око нас“, закључио је Љубиша.

Ипак, да сузе имају и неке везе са хормонима, потврдила је још једна блогерка.

„Све до трудноће сам била ’тврда’ на сузама. Али, ево, дете ми има већ две године, а мени је довољно да чујем нешто тужно или да погледам неку сладуњаву телевизијску сапуницу и одмах се расплачем. Раније такве врсте филмова нисам подносила“, казала је Тијана.

Културолошке разлике између полова постоје, али сигурно да има и оних „сузних“, хормонских разлика.