Нашим парама против нас

Tемељна претпоставка представничке парламентарне демократије јесте да грађани бирају за своје политичке представнике, из дате политичке понуде (партијски и независни кандидати), оне за које верују да ће најбоље заступати њихове интересе у парламенту или влади, а да ти изабрани представници брину о интересима грађана који су их изабрали и преко тога остварују и своје и партијске интересе. На овај начин настаје нека врста јавног уговорног односа између грађана и политичке елите: „Ми грађани вас бирамо да остварујете наше интересе, а ви добијате власт, углед, добре плате, бројне бенефиције, и сјајну политичку каријеру”.

У пракси често се догађа да овако замишљен модел представничке демократије не функционише како теорија предвиђа јер се у политички процес укључују неки индивидуални или групни интереси који не морају да користе биралиште за заштиту својих интереса будући да имају ефикаснија средства. Најчешће су та средства велике суме новца или власништво над медијима (могу бити и нека друга добра), јер је и једно и друго веома потребно странкама током изборних кампања. Партијама треба новац за изборне кампање, као и за активности између избора, а средства која држава даје оним странкама које пређу цензус обично се перципирају као недовољна те се зато траже приватни спонзори, тј. чланови економске елите. Ови, пак, радо дају свој новац странкама пошто се, заузврат, очекује да се има у виду њихов интерес код приватизације предузећа, добијања грађевинског земљишта, доношења закона који би их могли оштетити.

На овај начин долази до стварања новог (али тајног) уговорног односа између појединаца и група из економске и политичке елите: „Ми, тајкуни, даћемо вама новац (или оно што вам треба да победите) да дођете на власт, а ви ћете то нама вратити различитим услугама које, понекад, иду и против општег интереса”. Овакав тајни уговор доводи политичку елиту у ситуацију да мора да крши јавни уговор са већином бирача јер неће у потпуности служити њиховом интересу већ и интересу појединаца или група из пословне елите. Ово је кршење јавног уговора посебно драстично када се врши на уштрб јавног интереса у чију заштиту се политичари иначе радо куну. Другачије речено, политичка воља већине бирача се накнадно, после избора, мења у правцу на који новац вуче.

Да ствар буде још непријатнија за бираче у транзиционим земљама, по свој прилици, средства која економска елита користи за корумпирање политичке елите објективно припадају грађанима (чији ће општи интерес корупцијом бити оштећен) будући да је богатство економске елите настало пљачком (или ако хоћете куповином испод реалне цене) друштвене имовине коју су својим радом и инвестирањем из свог дохотка, под управом политократије, у комунизму, углавном, створили грађани. Тако се практично догађа да тајкуни нашим парама плаћају наше политичаре да раде против нашег општег интереса.

Шта се против овога може урадити посебна је тема, а овде се само укратко могу набројати најважније мере које познају земље старијих демократија: забрана тајних фондова странака, ограничење доприноса за изборне кампање, јавност свих државних набавки, увид у партијске фондове, развијено истраживачко новинарство специјализовано за корупцију, страначке антикорупцијске комисије, специјализоване полицијске јединице за финансијски криминал, посебно оспособљене и поштене судије и, последње али најважније, развијено и модерно законодавство које ефикасно третира све облике корупције.

На крају треба додати и то да наш образовни систем мора да укључи и подучавање о општем интересу, корупцији и крхкости демократије којој прете многе опасности.

Социолог, руководилац Центра за проучавање алтернатива