Našim parama protiv nas

Temeljna pretpostavka predstavničke parlamentarne demokratije jeste da građani biraju za svoje političke predstavnike, iz date političke ponude (partijski i nezavisni kandidati), one za koje veruju da će najbolje zastupati njihove interese u parlamentu ili vladi, a da ti izabrani predstavnici brinu o interesima građana koji su ih izabrali i preko toga ostvaruju i svoje i partijske interese. Na ovaj način nastaje neka vrsta javnog ugovornog odnosa između građana i političke elite: „Mi građani vas biramo da ostvarujete naše interese, a vi dobijate vlast, ugled, dobre plate, brojne beneficije, i sjajnu političku karijeru”.

U praksi često se događa da ovako zamišljen model predstavničke demokratije ne funkcioniše kako teorija predviđa jer se u politički proces uključuju neki individualni ili grupni interesi koji ne moraju da koriste biralište za zaštitu svojih interesa budući da imaju efikasnija sredstva. Najčešće su ta sredstva velike sume novca ili vlasništvo nad medijima (mogu biti i neka druga dobra), jer je i jedno i drugo veoma potrebno strankama tokom izbornih kampanja. Partijama treba novac za izborne kampanje, kao i za aktivnosti između izbora, a sredstva koja država daje onim strankama koje pređu cenzus obično se percipiraju kao nedovoljna te se zato traže privatni sponzori, tj. članovi ekonomske elite. Ovi, pak, rado daju svoj novac strankama pošto se, zauzvrat, očekuje da se ima u vidu njihov interes kod privatizacije preduzeća, dobijanja građevinskog zemljišta, donošenja zakona koji bi ih mogli oštetiti.

Na ovaj način dolazi do stvaranja novog (ali tajnog) ugovornog odnosa između pojedinaca i grupa iz ekonomske i političke elite: „Mi, tajkuni, daćemo vama novac (ili ono što vam treba da pobedite) da dođete na vlast, a vi ćete to nama vratiti različitim uslugama koje, ponekad, idu i protiv opšteg interesa”. Ovakav tajni ugovor dovodi političku elitu u situaciju da mora da krši javni ugovor sa većinom birača jer neće u potpunosti služiti njihovom interesu već i interesu pojedinaca ili grupa iz poslovne elite. Ovo je kršenje javnog ugovora posebno drastično kada se vrši na uštrb javnog interesa u čiju zaštitu se političari inače rado kunu. Drugačije rečeno, politička volja većine birača se naknadno, posle izbora, menja u pravcu na koji novac vuče.

Da stvar bude još neprijatnija za birače u tranzicionim zemljama, po svoj prilici, sredstva koja ekonomska elita koristi za korumpiranje političke elite objektivno pripadaju građanima (čiji će opšti interes korupcijom biti oštećen) budući da je bogatstvo ekonomske elite nastalo pljačkom (ili ako hoćete kupovinom ispod realne cene) društvene imovine koju su svojim radom i investiranjem iz svog dohotka, pod upravom politokratije, u komunizmu, uglavnom, stvorili građani. Tako se praktično događa da tajkuni našim parama plaćaju naše političare da rade protiv našeg opšteg interesa.

Šta se protiv ovoga može uraditi posebna je tema, a ovde se samo ukratko mogu nabrojati najvažnije mere koje poznaju zemlje starijih demokratija: zabrana tajnih fondova stranaka, ograničenje doprinosa za izborne kampanje, javnost svih državnih nabavki, uvid u partijske fondove, razvijeno istraživačko novinarstvo specijalizovano za korupciju, stranačke antikorupcijske komisije, specijalizovane policijske jedinice za finansijski kriminal, posebno osposobljene i poštene sudije i, poslednje ali najvažnije, razvijeno i moderno zakonodavstvo koje efikasno tretira sve oblike korupcije.

Na kraju treba dodati i to da naš obrazovni sistem mora da uključi i podučavanje o opštem interesu, korupciji i krhkosti demokratije kojoj prete mnoge opasnosti.

Sociolog, rukovodilac Centra za proučavanje alternativa