По салашима и дворцима Војводине

Сомбор и Дида Хорњаков салаш у његовој близини, Мајкин салаш на Палићу, дворац Фантаст недалеко од Бечеја и Ловачки дворац Каштел Ечка, нашли су се протеклог викенда у плану путовања на које је Политика, у сарадњи са туристичком агенцијом „Ексклузив турс”, повела читаоце награђене у предпоследњем кругу квиза знања. Један део путника је раније делимично прошао ову маршуту, мада је већини ово био први сусрет са војвођанским дворцима, салашима и традицијом. Мноштвом питања обасипали су водиче и сваког тренутка имали потребу да се нађу у првом плану, макар за сликање за „Политику”. Упућени два дана једни на друге, окупљени из различитих крајева са различитим потребама, навикама, и схватањима живота и путовања, заједничким снагама и уз доста толеранције, занемарили смо лоше временске услове, решени да у добром расположењу проведемо време. Да смо у томе потпуно успели задовољно нам је потврдила Ружица Ђоковић из Сурчина, која је на путовање кренула захвљујући упорност супруга.

Госпођа Драгиња Вуловић, која је како каже пропутовала пола Европе, причала нам је како на путовањима код нас прави поређења домаћих са лепотама које је виђала у иностранству, и изразила жаљење што приступни путеви многим локалитетима у нашој земљи нису мало боље сређени. И брачни пар Кутлача из Београда путује пуно, били су већ у Фантасту, али не и на салашима због чега им је на Дида Хорњаков салашу све пријало, осим кратког времена задржавања.

Због Фантаста у школу јахања

Дванаестогодишња Милица Зечевић на пут је кренула са мамом Мирјаном, а у повратку нам је признала да ће памтити дворац Фантаст, што због његове лепоте, то и због коња на имању због којих ће сигурно у Београду кренути у школу јахања. Ова девојчица није се либила ни да заједно са имењакињом из групе заигра уз тамбураше на Мајкином салашу, који се деветогодишњој Милици Поповић највише свидео. Шетала је она мало около са мама Слађаном, дивила се маленом језеру, понијима и осталим животињама на овом имању. „Политикином” подмлатку није сметало што су у друштву стријих јер су врло брзо постале њихове миљенице.

Ако баш морају, Мирослава и Иван Јоцев, који раније нису били у овом крају, издвојили би Сомбор, где су осим у краткој шетњи, посебно уживали причи водича Милана Војновића. Одушевио их је изглед Палића, док су салаши и лепота Каштела у Ечкој – посебна прича. Кад смо већ код Палића, важно је истаћи и да су се после ноћи проведене у Мастеру и Вили Лира, где су били смештени наши гости, могли чути само позитивни коментари. Како рекоше, очекивали су много, а добили су и више од тога.

Равница без журбе

Мирослав Смиљанић искористио је ово туристичко путовање да мало боље упозна крај у који је раније долазио само због посла, без прилике да нешто пуно види. Обогаћен новим сазнањима није крио задовољство виђеним, све му је пријало, због чега није хтео да издваја нешто посебно. Пресрећни што им је Политика омогућила да бар на кратко осете амбијент салаша и двораца, Јелена и Иван Милорадовићи из Београда, искористили су прилику да похвале репортаже са ових путовања, кроз које људи који не успеју да се нађу међу добитницима, сликовито могу да доживе све лепоте којима наша земља располаже. За разлику од њиховог одушевљења и искрености две наше путнице из Деспотовца изгледа нису схватиле да људи у равници никуда не журе, да ручак на салашу с разлогом дуго траје, и да на оваквим кратким путовањима тешко могу добити време за слободне активности и самосталне шетње. На крају путовања Радмила Војновић из Београда искрено је признала да се дан раније у Политици добро распитала о појединостима пута. Том приликом највише јој је значила сугестија да све бриге остави код куће, а на путовање понесе само добро расположење, чега се заиста и придржавала. Зато се лепо провела, а све ово нам је испричала и не слутећи да је тај савет добила од потписника ових редова.

--------------------------------------------------

Беле рукавице

У току ручка у балској дворани дворца Каштел Ечка, Споменка Матош причала нам је како се осећала некако господствено јер је раније нико није служио у рукавицама. На њену причу надовезао се Иван, објашњавајући нам да иако су из Инђије, и све им је ово релативно близу, раније нису били на местима која смо посетили. Сад су сигурни да на оваква путовања треба ићи и у сопственој режији, и да би људи прво морали да упознају своју земљу, а тек онда да путују у иностранство.

--------------------------------------------------

Салвета на Мајкином салашу

Ова прича не би била потпуна без осврта на две занимљиве реакције читалаца из Ниша. Милан Томић, уклапао се сасвим добро у комплетну организацију, док су Браниславу Ковачевићу на моменте надолазиле чудне идеје. У току вечере на Мајкином салашу, до организатора је стигла салвета са питањем да ли може музика да се окрене према гостима Политике – у потпису Ковачевић.