Снажна воља деда Алексе

Зворник – Описујући лењост неких људи каже се – и да му даш четири руке, ништа не би урадио, а осамдесеттрогодишњи Алекса Лазић, стопостотни инвалид само са једном руком урадио је много послова. Алекса је остао без руке и ока крајем Другог светског рата од експлозије ручне бомбе коју је пронашао на њиви. Радио је све послове и оженио се комшиницом Милевом са којом је изродио четворо деце.
Научио је да копа, да сеје, оре, бере кукуруз, коси траву, прави ћерпић, па чак и да зида, мада, како га године сустижу, сад мање ради. Донедавно је радио и са коњем па кад се у селима око Зворника причало "узор′о ми њиву са једним коњем, један човек са једном руком и једним оком", није било дилеме – сви су знали ко је у питању.

Осамдесетогодишња баба Милева прича: "Наговарала сам дуго ђеду да прода кљусе, јер се не исплати више држати га кад нико нема пара. Дођу људи, зову ђеду да узоре њиву, испара и посије жито, превуче нешто, али кад треба наплатити, мука жива. Знам да је комшије стисла беспарица, али не исплати се џаба радити, треба и кљусе нахранити, а и ђедо је остарио, много је слабији већ прије 2-3 године па је боље да причува то још мало здравља".

Алекса признаје да је прошле зиме био болешљив, на шта није навикао, али тврди да може још све да ради. "Баба је слаба, изађе у њиву да мало ради и позли јој, па мање сејемо, само мало лука и кромпира, а и не исплати се кад је у јесен све јефтино".

Њему није битно шта ће појести, није избирљив, али навикао је да попије ујутро једну ракијицу, у току дана обавезна је уз кафу, а кад се умори најбоље га "разгали" и отклони умор опет, чашица ракије. Истина не може бити свакаква, од "брље" га заболи желудац, па он сам по свом укусу пече ракију од џанарике, од шљиве руже и пожегаче, а од подстанара који су избјегли из Сарајева научио је да пече и јабуковачу, која му још највише прија и која му је излијечила жгаравицу која га је годинама мучила. Како, кроз смех, каже ракија је много бољи лек од оних из апотеке које баба шаком пије, па је и даље болесна.

Кућу у којој живе, деда је сам сазидао пре 35 година, као и још десетак других у селу док је био млађи, а раније је и черпић правио па продавао како би преживели тешка времена. Иако је много штошта преко плећа превалио, и дан-данас повремено хода бос. Чак и по снегу он зна да оде бос до штале да намири стоку док, како каже, они од 20 година у зимским јакнама дрхте од хладноће.

"Друга су некад времена била, старији су се поштовали и морало је да се ради. Колико сам пута остао без вечере, јер ме отац кажњавао кад нисам увече кући вратио све свиње, али тад су деца била боља, а не ко сад, даш му све, а неће ништа да те послуша", каже Алекса, али ипак признаје да се на децу тешко љути па пушта унучад, праунучад и децу из комшилука да беру грожђе и трешњу уз кућу.

-----------------------------------------------------------

Породица Лазић