Две године и 36 процедура до наплате дуга

Да би се у Србији наплатила спорна потраживања по основу комерцијалних уговора потребно је 635 дана и 36 процедура на које се потроши готово 30 одсто вредности дуга. То су прошлогодишњи подаци Светске банке. 

„Немам, а и да имам одакле ми”. Ова реченица из једне ТВпародије,којом се тадашњи министар финансија Божидар Ђелић браниоод захтева буџетског корисника министра енергетике Кори Удовички, данас би могла да послужи као добра илустрација – најчешћи одговор овдашњих дужника на вапаје поверилаца да мимо суда наплате потраживања.

Једно је сигурно,у Србији данас сви свима дугују и ретко ко коме плаћа. А кад не наплате не могу ни да плате и дужничко-поверилачко клупко се све више запетљава.

Према подацима из завршних рачуна које је недавно објавила Народна банка Србије,укупне обавезе привреде на крају прошле године достигле су 4.900 милијарди динара (дугорочне 1.465 и краткорочне 3.449 милијарди) надмашивши вредност њеног капитала, од чега су дуговања јавних предузећа 627,2 милијарде. У протеклих шест месеци ситуација се, под налетом кризе, додатно погоршала. Тврдњу поткрепљују и подаци Центра за бонитет НБС по којима се број блокираних предузећа и предузетника повећава по неколико хиљада квартално: са око 52.000 у октобру на око 57.000 у фебруару, да би крајем априла у блокади било 59.821, а 19. јуна већ 61.085 и то због 260.318.078.187 динара (без камате) доспелих а неизмирених рачуна који су принудно наплаћени.

Док се чека да неко нешто предузме, како се платни токови не би потпуно замрзли (или да организује најављену мултилатералну компензацију,или да почне доследна примена прописа о стечају), остаје подсећање на могућности које повериоцима пружа закон како би наплатили испоручену робу, пружене услуге или обављене радове.

А није их много или тачније две су опције – да тужи свог дужника, па да по добијеној пресуди покрене извршни поступак или да директно уђе у, за привреду скраћени, извршни поступак.

Ако располаже фактуром или неком другом исправом којом доказује потраживање,може и без утужења да крене у процес принудне наплате. Дужник може да приговори,али приговор неће одложити извршење, осимако нема довољно јак аргумент – папир на основу кога би то оспорио, што се ретко догађа или што је готово немогуће.

Међутим, сам извршни поступак траје дуго. Мада има и оних који имају паре на рачуну а безобразно не враћају дугове, у већини случајева дужник нема новца и поверилац се може намирити једино продајом дужникових покретних и непокретних ствари. А то тек можеда потраје у недоглед. И да на крају буде неповољно за обе стране. По правилу, на јавној лицитацији сепродаје испод вредности, па се поверилац тешко намирује, а дужник остаје без ствари.

Нови закон о извршном поступку, донет пре четири и по године, није у целости испунио очекивања. Највећа кочница у процесу измирења јестефаза кад на сцену ступају судски извршитељи. У једном тренутку ти помоћни судски службеници треба да пронађу, попишу а после одузму дужникове покретне ствари и спроведу поступак, што иде споро, јер нико није заинтересован датај процес погура.

Зато је Светска банка сугерисала да се на терен уведу и приватни извршитељи, што домаћи стручњаци у нашим околностима сматрају веома опасним. Уопште, принудно судско извршење, кажу, ником не доноси срећу и било би заиста најбоље када би дугови могли да се наплатеи без тога.

У пракси се догађа и да дужник има паре на рачуну,а да се не извршава судска одлука или платни налог. Ако је тако, објашњавају стручњаци, то је само питање несавесног поступања некога у суду или некога у посебној организацији за принудну наплату у систему Народне банке, јер би блокирање дужниковог рачуна ипренос новцаса дужниковог рачуна ка повериоцу требало да будеаутоматски. Захваљујући електронској обради података,свим банкама се шаље налог, и то за наплату са свих дужникових рачуна.

Али, довитљиви дужници су, кажу упућени, нашли начина да избегну мач принудне наплате: послујући преко других фирмипо систему – „мој рачун је блокиран, али ја посредством других правних лица наплаћујем своја потраживања, а са њима се после пребијам кроз компензацијуи асигнацију”. Да је све по закону и да је темељније контроле,то не би могло да се догоди.

Међутим, ако дужник има озбиљан приговор на документа која у извршном поступку, односно при покушају принудне наплате предочи поверилац, једино решење је тужба. А то је тек неизвесност. Дуг је пут до судске пресуде по тужби, а и кад стигне пресуда исувише је споро намиривање у извршном поступку.

У периоду између 2003.и 2005. ефикасност је била нешто већа, али је временом опала.

Весна Јеличић