Сукоби на улицама и на Интернету

Неда Ага-Солтан искрварила је у суботу на техеранској улици погођена милицијским метком, а захваљујући Интернету снимак њене смрти постао је симбол борбе Иранаца за већа права. Четрдесет секунди током којих је забележен грчевити покушај једног доктора да је спасе и њене последње речи: „Горим, горим”, потресле су свет и показале да иранске власти не могу да цензуришу сваку информацију, иако то озбиљно покушавају.

Човек који је снимио трагедију 26-годишње студенткиње Неде (њено име на фарсију значи „глас”, што се поклопило са слоганом „Где је мој глас” који Иранци у Техерану и широм света користе на протестима због наводне крађе гласова) знао је да власти блокирају приступ сајтовима као што су „Јутјуб” и „Фејсбук” и да би био откривен ако покуша да тај снимак „окачи” на Интернет. Зато га је електронском поштом проследио једном пријатељу који је успео да га дотури Гласу Америке, лондонском „Гардијану” и петорици пријатеља у Европи. У поруци је написао: „Молим вас, обавестите свет.” Један од тих пријатеља, Иранац који живи у Холандији, ставио је снимак на највећи сервис за виртуелно дружење „Фејсбук”, а одатле се раширио на „Јутјуб” – сајт специјализован за видео-материјале – и потом на практично све ТВ станице у свету. Неда Ага-Солтан је од безимене жртве постала икона иранског протеста.

„Због раширености Интернета, све теже је бавити се цензуром”, каже за „Њујорк тајмс” Џон Палфри из Центра за Интернет и друштво „Беркман” на Харварду. Овај центар процењује да око четрдесет влада – међу којима и кинеска, кубанска и узбекистанска – оштро контролише приступ својих грађана светској компјутерској мрежи. Од свих тих земаља Иран је ипак „најагресивнији”. „Готово је немогуће да цензор победи у свету Интернета, али они се баш добро боре”, објашњава Палфри. 

У последњих неколико година модерни уређаји за комуникацију, као мобилни телефони и компјутери с брзом везом са Интернетом, послужили су за организовање демонстрација у Украјини 2004. године и Молдавији у пролеће ове године, а на другој страни власти у Мјанмару су 2007. искључиле Интернет на шест недеља да би спречиле ширење информација о протестима. Недавно је кинеска влада на 20. годишњицу обрачуна са демонстрантима на Тјенанмену блокирала приступ „Јутјубу”.

У Ирану је, пише „Њујорк тајмс”, цензура много перфиднија, а власти намерно смањују проток Интернета и користе најмодернију технологију да би пронашле своје противнике. Ипак, неке поруке пролазе, пре свега на сајт „Твитер”, тренутно један од најпопуларнијих на свету, па у Ирану верују да су бар донекле успели да разбију државну контролу над сликама и информацијама.

Уз то, користе се и такозвани прокси сервери који омогућују да се сакрију информације које би откриле компјутер-извор и дозвољавају Иранцима да гледају блокиране сајтове. (Ту технику користили су и неки медији у Србији крајем деведесетих.)

Међутим, нису само Иран и остали ауторитарни режими стручњаци за цензурисање Интернета. И Велика Британија, Италија и Данска имају листе блокираних сајтова (изговор за то је углавном заштита деце од порнографије). А и немачка влада разматра сличну меру због чега су активисти за слободу информација министарку Урсулу фон дер Лајен назвали „Цензурсула”.

В. Р.

--------------------------------------------------------

Оптужбе на рачун „Нокије” и „Сименса”

Чак и пре последњих догађаја, било је познато да Иран има један од најмодернијих система за „прочешљавање” Интернета који може да блокира приступ неодобреним сајтовима. Ту технологију Техерану је према наводима америчких новина продала фирма „Нокија Сименс нетворкс”, заједничка компанија финског произвођача мобилних телефона и немачког технолошког гиганта.

Од почетка протеста, саобраћај из Ирана ка „Јутјубу” опао је за 90 одсто, а ка „Фејсбуку” за више од 50 одсто, што сведочи да власти користе систем за контролу, али избегавају да потпуно блокирају приступ глобалној мрежи. Неки аналитичари тврде да би потпуни прекид веза угрозио иранску економију и да зато званични Техеран не жели да то уради.

„Нокија Сименс нетворкс” одбацила је оптужбе „Вашингтон тајмса” и „Волстрит џорнала” и објаснила да Ирану није продала никакав посебни систем за „филтрирање”, већ стандардну опрему за праћење телефонских позива, а не за надгледање Интернета.