Чаробна привлачност Париза

Када се говори о француском утицају на српску  културу обично се пре свега мисли на XIX и XX век јер нам је то време најближе, а нарочито зато што је тада поменути утицај био најјачи. Он је, међутим, био много старији. У српској средњовековној књижевности било је више верзија романа "бретонског циклуса" ("Тристан и Изолда" и др.), а то је случај и "Романа о Александру". "Роман о Троји" и  роман о "Бову од Антоне", преко српског прешли су у Русију. Неки од поменутих  романа, као и неке француске епске песме познате, нарочито у француско-италијанским прерадама, не само у Далмацији него и Босни, и општом тематиком и неким мотивима са детаљима, неодољиво подсећају на неке наше народне песме. У XIII веку Јелена Анжујска, жена краља Уроша I, заслужна је за продор у Србију западне, па и француске уметности, а нарочито архитектуре.

Турска доминација учинила је своје и француски културни утицаји постају осетнији тек у XVIII веку код Срба у Војводини, избеглих из јужних српских крајева. Тада се јављају први преводи из француске књижевности (Мармонтел Фенелон, Флоријан и др). Доситеј Обрадовић, који је боравио у Француској и научио француски језик, познавао је француске класике XVII и XVIII века; поред других, читао је Ла Фонтена и преводио његове басне.  Писци као Волтер, Русо, Ролен, и др. били су заступљени у библиотекама образованих Срба и вршили утицај на њих. Темишварски епископ Петар Петровић  читао је и мало преводио чувени "Историјски и критички речник" филозофа Пјера Бела и толико се прожео њиме да му је он, кажу, пољуљао веру, те није могао бити изабран за митрополита. Бифонова, Русоово и друга дела могла су се наћи и у неким православним манастирима. Очигледно је да је француски "век просвећености"  имао снажног одјека код Срба у Војводини.

Последица седмогодишњег рата било је настањивање у Банату једне групе Француза из Лорене, који су основали три села са француским називима, а после аустријског преузимања Београда од Турске 1717, са Еугеном Савојским, Французом у аустријској служби, са њим је у Београд дошао известан број његових земљака, доносећи међу Србе неке француске речи и неке обичаје и навике.

Ако су Наполеонове Илирске покрајине имале мање утицаја на Србе јер нису обухватале њихову земљу, утицај француског романтизма био је знатан. Велики романтичари као Ламартин и Вињи, читају се и преводе, а Виктор Иго, снагом свога песничког талента и друштвеном слободоумном делатношћу, чији су "Јадници" превођени такорећи у време настајања романа на француском, постао је саставни део српске културе. Класици француског романтизма  и натурализма у великој мери су присутни код Срба, а у поезији "парнасовци" и симболисти стављају снажан печат на српску поезију последњих деценија XIX века. Не губећи оригиналност, Дучић, Ракић, Бојић и др. помни су читаоци француске поезије. Преводи из ње сведоче о значају који су јој Срби придавали. Француско позориште 19. и 20. века такође је оставило трагове код Срба (Стерија, К. Трифковић, Б. Нушић и др.)

У домену  француског утицаја на српску културу незаобилазан је боравак (а затим делатност) Срба  који су се школовали у Француској. Око 1840. године (француски конзулат је основан у Београду 1838), српске власти, свесне потреба народа  и државе, око 1840. шаљу у Француску низ талентованих Срба (Филипа Христића, Димитрија Црнобарца, Јована Маринковића, Константина Николајевића) који ће бити преносиоци француске  културе у најширем смислу речи. Интересантно је да су међу првим стипендистима који су се усавршавали у Француској били скоро све сами правници, а и касније ће они бити већина. То, можда, бар донекле, објашњава развој правних наука код нас и њихов каснији висок ниво. Докторат из правних наука стекли су касније Јеврем Грујић, Милан Пироћанац и Ђорђе Павловић. Политичке прилике утицале су на број Срба који су студирали и докторирали у Француској. Крајем века брани докторску тезу из права Милован Миловановић, будући професор Велике школе, дипломата и министар. Ту су и Славко Грујић, Мирослав Спалајковић, Момчило  Нинчић, Коста Кумануди и други, истакнуте личности српског  политичког и културног живота.

Али, разуме се, нису се само правници школовали и усавршавали у Француској. Будући кнез и краљ Милан Обреновић учио је у једној чувеној париској гимназији, а будући министар и председник владе Илија Гарашанин завршио је студије на војном училишту у Мецу. Будући краљ Петар I био је питомац чувене војне школе Сен Сир. Професор упоредне књижевности и теоретичар и творац тзв. београдског стила (по узору на француски стил) Богдан Поповић студирао је у Паризу.

У XX веку није се смањио број српских  преносилаца француске културе. Поред (и даље) правника: Војислава Маринковића, Милете Новаковића, Нинка Перића и др., сада је све више књижевних посленика. Чаробна привлачност Париза доводи Светислава Петровића, Исидору Секулић, Стевана Луковића, Бранка Лазаревића, Милана Вукасовића, Растка Петровића... Правник и историчар, писац чији портрети нимало не заостају за портретима једног Сент-Бева, представник, и он, "београдског стила", Слободан Јовановић, такође студира у Паризу. Милан Миловановић, чувени импресиониста и други сликари усавршавају се у Паризу. Франкофилија краља Петра I није мало заслужна за ширење француског утицаја који се не може одвојити од политичких, економских и војних интереса. Има чак и симболике у томе што краљ за "гувернера" старијег сина Ђорђа ангажује једног француског мајора (Лавасера).

О односима за време Првог светског рата највише је писано, а није тешко замислити какав је одјек и на културном плану имао боравак неколико хиљада Срба, међу којима је било и интелектуалаца и будућих писаца. Тодор Манојловић са Крфа  прати Аполинерово стварање, а Растко Петровић, пријатељ Андреа Салмона, постао је Аполинеров прави обожавалац. Француски "модернисти" или "кубисти" утичу на поетику наших писаца сличних тенденција, као и надреалисти, колико год инсистирали на својој самобитности.

Преобилна књижевна продукција у Француској, као и раније и данас налази снажног одјека код нас, без обзира на то што, ако је допуштено рећи, више нема великана из прошлих времена. Готово да нема значајнијег француског писца који није преведен на српски. Најзад, и у најкраћем осврту на француски културни утуцај код нас, треба још поменути катедре за француски језик и књижевност у Србији, Француски културни центар у Београду са филијалама у Нишу и Новом Саду, као и друштва за културну сарадњу Србија-Француска, у Београду и широм Србије.

(Из беседе на симпозијуму о француско-српским односима одржаном у Балканолошком институту 7. и 8. децембра 2007)