Лек за вештице

У Срба је велики број вештица, ако је веровати ономе што жене једна за другу кажу. „Вештице моја”, неретко се „почасте” другарице, уз широк осмех. Такође и дами незгодног карактера често се надене овај „епитет”, а зашто таквог мушкарца не назову вешцем не зна се поуздано.

А шта је вештица према народном предању?

„Вештица је жена која у себи има некакав ђаволски дух, који у сну из ње изађе и створи се у лептира, кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе.” Овако је својевремено Вук Караџић описао ова зла бића. Дакле, метле у српском веровању нема, али далеко од тога да су наше „веце” пешаци. Ако желе да се одлепе од земље, само треба да се намажу машћу испод пазуха и кажу: „Ни о трн, ни о грм, већ на пометно гумно”.

Значи, гумно је место на којем се жене – злоће најрадије скупљају. У Срему се својевремено приповедало да се састају у близини села Моловина, на једном ораху, док је „зборно место” у Хрватској било на Клеку код Огулина.

Раније се ниједна млада жена није сматрала вештицом, већ се веровало да то могу бити само бабе. Данас се макар у шали не прави та разлика. У сваком случају за њих има лека. „Жена која је вештица, кад из ње изађе зли дух, лежи као мртва и да јој човек окрене главу где су јој ноге биле, не би се више ни пробудила”, писао је Вук у књизи „Живот и обичаји народа српскога”. А знало се раније и како препознати вештицу. „Кад виде увече некога лептира где лети по кући, понајвише мисле да је вештица, па ако се може, ухвате га, те га мало опрље на пламену свеће и пусте га говорећи – дођи сутра да ти дам соли. Ако би нека баба наредног дана дошла по зачин, а уз то имала нагорелу одећу, није било сумње да је вештица.”

Муке су имале жене у Србији ако би се десило да у неком селу умре велики број деце. Веровало се да страдају зато што им вештица једе срца и онда би на неку одраније „сумњиву” мештани повикали и везану је бацили у воду. Уколико би потонула, вадили би је и пуштали, јер вештице не тону. Ако би остала на површини – убили би је.