Човек с ташном

Постоји једно душевно обољење садалекосежним друштвеним последицама које се редовно касно дијагностификује. То је кверулантска параноја, познатија под називом ,,професионални парничари”.

Такве особе су и пре манифестне појаве болести тврдоглаве, упорне, круте, хладне до безосећајности. Болест се обично појављује на прагу четрдесетих,када такве личностификсирају неку познату особу, установу, или државу и према њој показују неразумне захтеве. Они су утемељени у њиховој погрешној процени о некој закинутости, јер нису испунили очекивања која су околина и они сами у себе полагали. Тада једним ударцем, пресудом, желе оправдати дугогодишње неуспехе. Готово увек имајувисокуоцену о својој вредности која иде до грандоманије. Њихово је све велико, од назива до захтева. Најчешће је већ само тај први корак нелогичан, болестан. Сва каснија надградња има логичку подлогу и делује смислено. То редовно завара особе које истеривач правде сусреће. Неретко је то неки надобудни новинар, који пренесе причу ,,жртве” не саслушавши другу страну. После тај новински текстпостаје кључни ,,доказ” исправности захтева. Особа се потпуно уживи у улогу жртве. Настаје дуготрајни прогон у којем је наводна жртва уствари прогонитељ. Кожна ташна из наслова пуни се тужбама, жалбама, представкама, приговорима, захтевима за изузећесудија. Како време пролази мењају се инстанце; с општинских прелази се на окружне, врховне, обавезно се укључују писма председнику државе, затим суду у Стразбуру, а завршавају се писмом ,,Драгом Бутросу Бутросу” како је то лепо др Карајлић ставио у уста Дујмовићу у ТВ серији ,,Сложна браћа”.

Неопрезне судије, да ли због површности, неупућености илинезнања, понекад донесу неку одлуку у корист кверулантског параноика. Тада се овај ухвати тог става као пијан плота и упорношћу која далеко превазилази нормалне оквире, инсистира на свом виђењу правде. Онај почетни захтев сада је у дубокој позадини, парнице се настављајуједна за другом.

Каткад је већ сам поглед на садржај торбе и уредно сложене фасцикле, деловодне бројеве и датуме, као и помињање институција, довољан за постављање дијагнозе, али то јенажалост могуће након што је болесник прошетао кроз низ судских већа, однео драгоцено време великом броју људи. Временом,прича кверулантског параноика добија на убедљивости и површни слушалац му лако даје за право. Како се овде ради о вуку у јагњећој кожи, то јест прогонитељу који се уживео уулогупрогоњеног, он гађа у људску особину да се лако идентификује са жртвом. Многе судије су имале блиске сусрете с таквим болесницима. Чим угледају пред собом спис дебљи од 7-8 центиметарабуди се сумња да је то ,,поново онај смор”. Нажалост, ређе него што би требало, одлучују да такву особу упуте на неуропсихијатријско вештачење. Завара их логичност и убедљивост, те интелектуалност коју те особе исказују. Занемарује се чињеница да су параноици најчешће особе виших интелектуалних способности. Временом ти истеривачи правде постају прави стручњаци, науче чланове закона који се односе на њихов предмет, па и тиме додатно замагљују праву истину о својој болести. Овеособесу вишезаинтересованеда се суде, него да добију парницу. Њима веће задовољство лежи у кињењу и мучењу противника него у самој сврси процеса, коју ионако забашурују, јер је он њихова слаба тачка.

Самоуправљање је системом широко схваћених права радника дало крила таквим особама, тако да се до дана данашњег воде неки процеси из тог доба, које је било прави елдорадо за описану врсту болесника.

Новинари се радо упуштају у теме где се стављају у улогу помоћника истеривача правде, као да им тешко пада што више нису ,,друштвено-политички радници”. Свој нарцизам хране стављајући се у заштиту ,,жртве”, не слутећи да се у суштини ради о перфидном прогонитељу. Нажалост, ова болест веома дуго траје, тиња идо краја живота. Ако Вам се неко представи као жртва неке институције, моћника и слично, сетите се овог текста.