Ново значење речи частити

Највећа опасност код страначке корупције јесте у томе што политичке странке нереалним или лажним обећањима подмићују бирачко тело – а оно према званичним подацима износи преко шест милиона пунолетних грађана – додворавајући му се и говорећи оно што бирачи желе да чују, а све да би они свој глас дали једној, а не другој политичкој странци.

Странке знају да обећања не могу испунити (шведски стандард, брзе пруге, „бели” шенген, европске перспективе, територијална целовитост, живот достојан човека, зелене салате, џаба хлеб, велике пензије, пола милиона радних места, бесплатне акције од хиљаду евра....), али свесно лажу.

Важно је прећи цензус или победити. После ћемо лако.

Ова превара је најопаснија, јер обухвата велики број особа које схвативши да су преварене почињу и саме да се понашају према јавно прокламованом обрасцу.

Одбацују традиционалне норме као застареле, а прихватају хохштаплерске као „савремене”.

„Кад могу политичари и политичке странке зашто не бих могао и ја”, чује се у свакодневном говору. Ту је почетак краја. Кад велика већина буде корумпирана или склона корупцији нестаће нас, државе Србије, а тиме и политичких странака.

Ово је, по мом мишљењу, много већи проблем него што су поједини чланови странака корумпирани или што чланови очекују од странке да им узврати договореним привилегијама кад буде у могућности или дође на власт. Уосталом и они су нешто учинили за странку. Лепили су плакате, агитовали, давали финансијске донације...

Да би се одбранили од корупције морамо знати њене узроке. Последице су нам свима знане.

Узрок корупције, томе нас учи традиција, увек је похлепа. Похлепа је индивидуална карактерна особина позната у свим људским заједницама, без обзира на њихову расну, верску и политичку припадност. Мито и подмићивање увек егзистирају, али постоје услови који погодују развијању мита и подмићивања.

На општем плану основни предуслов за развијање мита и подмићивања садржан је у једној речи: безакоње.

Кад држава и њене институције почну да слабе, а власт појединаца да се уздиже изнад ње, на сцену брзином светлости, ступа корупција. Највиши државни службеници су у прилици да први сагледају слабости државних институција, као и да процене да ли постоји жеља и могућност да се откривене слабости отклоне. Ако је њихова процена да се то не може или не жели урадити, дисциплина им попушта, страх од последица се смањује или у потпуности нестаје, што условљава и промену карактера самог појединца.

Изрека ,,не доводи ме у искушење” сликовито описује стање појединца пред могућношћу да убере нешто од забрањеног воћа. У таквом стању се помно гледа на понашање претпостављених и колега са циљем да се открију њихове реакције и поступци. Односи у систему почињу да функционишу по принципу спојених судова и то у негативном смислу. Слабости управе се откривају и почињу се злоупотребљавати. Остало је ствар технике, или српски речено – почиње отимачина.

То је у народној традицији јасно дефинисано, а изречено је једноставним речима „док једном не смркне, другом не сване” или „неком рат, неком брат”.

Корупција мења све. Од људске психе до моралних и обичајних норми. Мења чак и смисао речи, односно сам језик. Свакодневно се може чути „среди ми ово или оно па ћу те частити”. Реч частити, употребљена у оваквом контексту, представља еуфемизам за мито и има потпуно друго значење него што је имала у изворном облику. Реч част је увек означавала врлину.

Била синоним поштења.

Употребљена на овај начин постаје ознака за криминалну радњу. Временом, уколико се настави њена злоупотреба, створиће се ситуација у којој ће потомци говорити језиком предака, али ће смисао њихових речи бити у супротности са правим значењем.

Часне речи описиваће нечасне радње. Нечасне појаве биће описане часним појмовима. Нестаће часних речи, али остаће прљаве појаве. Изгубиће се реч. Остаће неподопштина. Реч част ће заменити реч мито. Корупција ће се сматрати чашћу, а частити биће синоним за подмићивање.

Лоповлук ће остати.

Етнолог