Пошаљите питања

Како ви уопште стижете до информација у оваквим временима – питају нас, малтене свакодневно, знатижељни читаоци "Политике". Одговорити на то питање данас је безмало подвиг. Ево зашто. Распитује се новинар о дешавањима у граду, о свему што занима читатељство. Или, дође суграђанин у редакцију да се пожали на своју невољу. Новинар саслуша узрујаног човека и крене да истражи случај. Као што му кодекс професије налаже: да чује и другу страну. И ту почињу муке. Љубазни гласови секретарица, како их однедавно крсте асистенткиња, као по команди понављаjу исту, дословце исту реченицу: ваша питања пошаљите факсом, или електронском поштом, па ће вам надлежни одговорити. На вапај новинара да новине излазе сутра, да ми радимо од данас до сутра, чује се ледени глас с друге стране жице: "Жао ми је, али таква је процедура".

Та појава толико је узела маха да је право чудо да медији уопште функционишу.

Апсурдност постаје утолико већа јер се своди на најбаналнија питања функционисања живота у граду. Ако питате надлежне у "Електранама" да ли ће бити грејања, или не, морате да пошаљете факс са питањима. Ако питате за измене на трасама возила градског превоза опет исти одговор – пошаљите факс са питањима. Ако вас нешто занима из неке градске општине уследиће већ цитирана реченица. Наравно, по правилу ћете на одговор сачекати неколико дана, а каткад и много дуже ако су за надлежне осетљивија питања из области грађевинарства. О градским секретаријатима не треба трошити речи. Пре ћете добити одговор из Уједињених нација него из здања у епицентру града. Скоро иста ситуација је са разним заводима, мањим или већим приватним фирмама, све док на крају не добијете исти одговор од баке која брине о нужницима на Главној железничкој станици. Она ће, додуше, рећи да не морате да шаљете питања у писаној форми, већ да морате да добијете одобрење њеног директора да би она дала изјаву за новине.

У свим тим случајевима новинар упада у замку. Ако објави текст, а нема изјаву друге стране, излаже себе могућном судском поступку, Тужиће га на пример моћна компанија преко својих пуномоћника, односно најбољих адвоката из Лондона и Београда, или ће то исто учинити неки такође моћни "бизнисмен". Из градских и осталих државних структура то неће учинити, али ће новинар навући гнев на себе и наћи се у незавидној ситуацији да следећи пут ни на тај начин не може да добије информацију.

Уколико, пак, новинар не објави никакву информацију, сачекаће га најпре уредник питањем зашто нема припремљеног текста, а потом сутра и читалац, пред којим свако објашњење зашто нема текста у новинама пада у воду.

Значи, нова правила игре толико спутавају рад новинара да га на махове и обесмишљавају. А то даље значи да грађани немају право на елементарну обавештеност. Шта то даље значи беспредметно је и размишљати, јер је против таквог начина рада народ још 5. октобра 2000. рекао своје.

У Закону о доступности информација веома јасно пише да је свако сакривање или недоступност информација од општег значаја кривично дело које подлеже кажњавању. О томе је ко зна колико пута министар Родољуб Шабић упозоравао ширу јавност. Узалудно. Људи из правосуђа ће рећи да имају предмете у којима је истрага завршена, али с обзиром на то да је реч о моћницима предмети никако да буду процесуирани, па се не дешава ништа.