Штиглиц: Може глобално, али без глобе

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 26. јуна – Истрајни оштри критичар досадашњег курса глобализације, амерички нобеловац Џозеф Стиглиц сматра да једино глобализација, али нове врсте, може да извуче свет из кризе у коју га је увалила. Сада и сам на глобалној функцији, шефа Експертске комисије Генералне скупштине УН за финансијску и монетарну реформу, поручује: „Из глобалне кризе мора се тражити глобални излаз.”

Нису довољне ни Група осам (најмоћнијих сила) ни Група 20 (са још 12 јаких или перспективних економија), већ нам је неопходна „Група 192” (свих чланица УН), изјавио је на управо завршеној конференцији светске организације посвећеној тражењу излаза из ломова који су се са њујоршког Волстрита проширили по целој планети. Предложио је, заправо, прерасподелу моћи у виду новог плурализма, чије би нове институције биле конкуренти сада доминантним центрима као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка. „Кад сви раде по истим рецептима, то доводи до дестабилизације”, упозорио је, подсетивши на посртања овдашњег система, који су многи копирали као узор, све док се недавно није испоставило да је довео до највеће кризе после Велике депресије, од пре осам деценија. Постојеће глобалне међународне финансијске институције, додао је, често су постављале контрапродуктивне услове позајмљивачима капитала, уз остављање могућности банкама и тржишту да сами регулишу своје деловање, а што је, с низом застрањивања, довело до садашњих глобалних траума.

На конференцији, разговорима с новинарима и у анализама објављеним у часописима, предложио је, стога, неколико новитета: оснивања – савета за глобалну економску координацију, система глобалних резерви који не би био заснован на долару (уз цитирање сличних наговештаја групе БРИК – Бразил, Русија, Индија, Кина)… Свестан је, каже, да такве реформе неће лако проћи – што се видело и по одсуству лидера западних земаља које су на конференцију УН послале делегације нижег нивоа – али инсистира на томе да је садашњи поредак неодржив и да га хитно треба мењати, да глобализација не би била облик глобе за слабије и сиромашније.

Упозорио је, такође, да је глобализација наносила тешке ударце и онима који су је (пре)форсирали. Дао је при томе, у магазину „Нејшн”, драматично поређење: „Једанаести септембар 2001. (дан терористичких удара отетим путничким авионима на Њујорк и Вашингтон) нам је показао да лаки прелаз глобализације преко (националних) граница има поред добрих и лоше стране, а 15. септембар 2008. (као почетак потреса на Волстриту, с банкротством гиганта Лиман брадерс) нам је обновио такву лекцију.”

У својим пројекцијама, Стиглиц се често позива на ставове земаља у развоју, слажући се с њиховим оценама да постојећи финансијски систем фаворизује јаче а да глоби слабије, нарочито у неким условљавањима ММФ-а. Чак и актуелни пакети стабилизационих мера у развијеним земљама иду правцем који може да науди мање развијенима јер отежава пласман на уносном тржишту, примећује нобеловац. И препоручује да развијени из тих финансијских „пакета” издвоје један проценат за ублажавање штете коју наносе неразвијенима.

По Стиглицу, постоји међународна сагласност – упркос многим упадљивим практичним разликама – о десет кључних питања у економској кризи. Па их набраја, с назнакама шта треба уклонити а шта применити: 1. криза је проистекла из претеране дерегулације и неспровођења постојећих правила, 2. саморегулација није довољна, 3. регулација је потребна јер пад финансијских гиганата штети радницима, власницима станова, пореским обвезницима и другима широм света, 4. нема довољно јасности у сложеним трансакцијама, 5. превисоким принадлежностима директори су подстицани на врло ризичне подухвате, 6. испољене су слабости у управљању корпорацијама, 7. дошло је до стварања банака „сувише великих да би се допустило да пропадну”, што значи – да док на „коцки” побеђују, добитак узимају за себе, а кад губе то иде на терет пореских обвезника, 8. поједине земље лабаве контролу да би привукле финансијере, 9. у таквој трци власти предузимају друге мере за заштиту својих економија, 10. докле год целовито не регулишемо банкарски систем, бизнис ће користити прилику да иде тамо где је мање контролисан.

Скренуо је, такође, пажњу да наведени несклади доприносе и – корупцији. У међузависности: добијени новац поједини функционери неразвијених земаља односе у стране банке, а чему погодује „банкарска тајна” коју помно чувају развијене земље – прецизира, не поричући да постоје и други облици одступања од пожељности.

Примедбе да заступа „непожељни социјализам” Стиглиц одбацује. И у месечнику „Венити фер” истиче: „Френсис Фукујама („Крај историје”) није био у праву кад је тврдио да снаге либералне демократије и тржишне економије неизбежно и неповратно тријумфују, али није грешио кад је говорио да су демократија и снага тржишта од суштинске важности за праведан и просперитетан свет.”

М. Пантелић