Узбудљивије од политике

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јуна – Висока, витка и елегантна девојка је у метро станицу вашингтонског предграђа Бетесда ушла, у четвртак поподне, као да је у мисији привлачења специјалне а опште пажње. Ходала је као балерина, а њене високе потпетице одјекивале су тихим подземљем као маршевски добош, док се она пробијала кроз масу, ка предњем делу платформе где није било никога.

Одласком на комотан простор привукла је пажњу још већу него својом атрактивном појавом. Њен избор локације доживљен је, наиме, као „изазивање судбине”. Остали људи су били збијени на средини платоа, јер су им се по глави још мотале застрашујуће сцене недавне несреће у престоничном делу „црвене линије” метроа у којој је девет људи погинуло а 80 повређено – кад је због силине удара први вагон воза у налету завршио на крову последњег стајаће композиције.

Отад, наредних неколико дана, путници се тискају у средишњим вагонима, док у први и последњи уђе тек по неко. Ко верује у поузданост железничког режима и непоновљивост трагичног изузетка.

Интимније стазе

Ситуације подсећају на ванредне животне изборе, у којима више гласова добија лични доживљај повећаног ризика него вера у безбедност саобраћајног система. Сличан преврат, истовремено се догодио на другим пољима.

Локалне, колективне и појединачне драме, наједном су се уздигле изнад већ месецима доминирајућих системских изазова, националних и интернационалних. Као да је стално разврставање значаја животних чињеница, прешло на интимније стазе, где су путокази – (са)осећања а не (об)рачуни, где се срца повезују брже од компјутера.

Трагично испољена несавршеност „савршеног” метроа; смрти „поп-краља” Мајкла Џексона и глумице и некадашњег секс-симбола Фаре Фосет; прељуба гувернера Јужне Каролине и једног од првака Републиканске партије Марка Сенфорда (уз инсценирани нестанак и потоње кајање) с лепом Аргентинком у Буенос Ајресу; хапшење радијског и блогерског водитеља Хала Тарнера због подстицања на убиство тројице чикашких судија, јер му се није свидела њихова одлука у прилог контроли личног наоружања – постали су „вести дана”, претекавши у ударном публицитету и реформаторске потезе председника Барака Обаме и иранска тумбања која се овде прате и као „важан тест” за нови курс америчке спољне политике. Чак се тренутно више коментарише и одлука Врховног суда да је неуставан био претрес „до голе коже” ученице, због сумње да у школу у Аризони уноси „превише лекова”, него збивања на ратиштима у Ираку и Авганистану.

Са ванредним околностима које су нагло узлетеле до врха занимања јавности, грађани се тренутно, изгледа, идентификују брже и лакше него с националним и интернационалним стањем. Таквом опредељењу доприноси овдашња хронична, а сада појачана, већа заинтересованост за појединачна него за општа стања, као и стечено искуство да су ћуди свакодневице, у комбинацији са искакањем из њене рутине, махом моћније, па и судбоносније, од политичких усмеравања.

У свакој од овонедељних драма, открили су, такође, по нешто од сопствене судбине, а тиме и од општег стања ствари. Понајвише – да су времена таква да човек нигде није сасвим безбедан. Да може да га изда „максимално сигурни превоз” (престонични метро); да западне у кошмаре и кад оствари „амерички сан”, па и да почне „да се губи” под теретом заслужене домаће и светске славе (Џексон); да ни највећи технолошки узлети и токови великог капитала нису довољно усредсређени на проналажење лека за најтеже болести (Фосет); да се неки политичари који верност сврставају у стубове друштва, не либе да преваре оне којима су се лично заклели на верност (Сенфорд); да и у „лонцу за претапање” истрајавају проповедници екстремизма (Тарнер); да ни кривог ни дужног надлежни могу да га „узму на зуб” (аризонска средњошколка).

Анкете и перон

Обама се представља као изузетак од правила неизвесности. Иако му је послато претњи (нарочито расистичких) више него иједном шефу Беле куће, он се по Вашингтону и околини креће више од његових претходника.

Није, међутим, изузетак од склоности грађана да већу важност придају персонализованим него повремено обезличеним, а значајним, општим кретањима.

Анкете му приписују рекордну популарност. Чак толику да осетно надмашује и подршку (такође већинску) политици коју води. Америка се самодефинише као „земља могућности”, па је, ето, могућно и да за личност лидера има више симпатија него за оно што он ради и за шта га је изабрала.

Однос не мора да буде парадоксалан: цени се председников приступ проблемима који надмашују његове моћи. Слично избору масе путника на перону метроу. Интимно су одавали признање девојци која је одважно ушла у први вагон, али је нису следили. Њен охрабрујући пример није био довољан да им одагна нарасле зебње због опстајућих проблема у возном систему.

Момчило Пантелић