Рехабилитован поп Радуле Божовић

Свештеник Радуле Божовић, парох Српске православне парохије придворичке у Ибарском Колашину, стрељан је почетком 1945. године непосредно пошто су партизани успоставили власт на том делу Косова и Метохије. Његови посмртни остаци до данас нису пронађени, нити су прецизно утврђени његови последњи дани. Окружни суд у Београду је недавно, 62 године после егзекуције, донео решење о његовој рехабилитацији.
- Мој отац током Другог светског рата није носио униформу. Носио је мантију, обављао је свештеничку службу. Био је ауторитет међу Србима Ибарског Колашина, изложеним погрому од албанских фашиста. Под таквим околностима, пред крај рата придружио се покрету Драже Михаиловића са намером да подржи борбу против балиста. Када су крајем новембра 1944. године дошли партизани, позвали су мог оца на разговор. Одазвао се позиву, јер му је савест била чиста. Упркос томе, извели су га пред преки суд и стрељали - каже професор др Маринко Божовић (64), који је после бомбардовања 1999. године избегао из Приштине и данас живи у Београду.

Радуле Божовић рођен је 1909. године у селу Придворица. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, после чега је радио као свештеник у свом завичају, што је пред Окружним судом у Београду доказано документацијом СПЦ, укључујући и допис владике Артемија. Овај суд утврдио је да је Радуле Божовић саслушан 19. новембра 1944. године у канцеларији Озне у Косовској Митровици.

Свештеника је, према подацима из записника, саслушавао иследник Расим Черкез испитујући га да ли је сарађивао са окупационим властима и подржавао "организацију Драже Михаиловића", с ким је био у контакту, да ли познаје Срећка Чемеркића, свештеника Драгог Кујунџића, капетана Јована Миладиновића, Петра Тркљу, Новицу Џелетовића...

"На сва ова питања свештеник Радуле Божовић је негирао да је икада сарађивао са окупационим властима и да је икада радио против свог народа и своје земље... Тврдио је да у Зубином Потоку није било правих четника, већ су то били људи који су били под заклетвом краљу и који су бранили села од Шиптара. Негирао је да је вршио окупљање чланова и симпатизера организације Драже Михаиловића... Тврдио је да никога није убио, никога није издао, нити је било шта радио против Срба", навео је Окружни суд у Београду у образложењу о рехабилитацији Радула Божовића.

Утврђено је да је Одељење Озне у Косовској Митровици, после саслушања, послало допис Озни за Косово и Метохију у Приштини у коме тражи "даља упутства" како да се поступа са ухапшеним свештеником. "Даља упутства" приштинске централе Озне нису пронађена, али је Божовић убрзо - стрељан. Окружни суд у Београду тражио је податке о њему од Архива Србије и БИА, али су ове институције одговориле да не поседују досије или документацију о смрти овог свештеника.

Пред судом је сведочио Вучина Добрић, професор историје у пензији, који је рекао да је познавао Радула Божовића који је био пријатељ његовог оца. Изјавио је да је овај свештеник по повратку из равногорског покрета, коме се прикључио као интелектуалац, а не као борац, око месец дана пре хапшења боравио у свом селу. Позван је у партизански штаб ("Други батаљон") у село Вуча код Лепосавића, одакле је спроведен у Озну у Косовску Митровицу.

После тога сведок Добрић ништа није чуо о свештенику Божовићу све до јануара 1945. године. Тада је, као водник у народној одбрани, позван у Озну где је видео плакате на којима је писало да је преки суд осудио "попа Радула" на стрељање и да је казна извршена. Међутим, Маринко Божовић је дошао до књиге "Земља стење, а небеса ћуте" коју је у емиграцији објавио Милан Бојчевић, под псеудонимом Војин Симић. Бојчевић, и сам ухашен од Озне у Косовској Митровици, тврди да је "поп Радуле" стрељан 17. фебруара 1945. године, да је претходно био везан и да су му запаљени брада и коса... Нове власти су конфисковале и кућу Радула Божовића у којој је следеће две деценије била - станица милиције.

Његова удовица Радојка Божовић остала је са петоро малолетне деце, без прихода. Умрла је 1992. године. Рехабилитацију оца дочекали су само Маринко и његова сестра Драгица (75) која живи у Зубином Потоку.