Бранчилово село у срцу Грмечлија

Од нашег дописника
Хашани – Учитељици Душанки Дакић син и снаха подарили су унучицу Анђелу... Мала Николина Давидовић петицом је завршила два разреда у једној школској години... На јесен ће у школске клупе сести три првачића. То су деца српских повратника на дедовину подно Грмеча... Десетак километара до јуче каљавог сокака који, од центра општине Крупа на Уни, води до Хашана, асфалтирало је републичко министарство просвете и културе...

И тротоар кроз центар села је завршен баш као и пут који води родној кући великог српског књижевника Бранка Ћопића...

Прича Брацо Ољача, председник Савета месне заједнице Хашана, још и о новим стадима подгрмечких фармера Ђурђа Ћука и Слободана Рајлића и о неколико стотина хектара више заораних површина него лањског пролећа и о обновљеној цркви Јована Крститеља у којој је крштен Бранчило и о новим повратничким породицама...

– Када је, пре девет година, школа која носи име нашег Бранка Ћопића почела са радом, у њој су била само четири ученика. Ове године наставу је похађало њих седамнаест. На јесен ће их, ако бог да, бити још троје. Не може се тиме поносити ниједна школа у подгрмечком крају – каже учитељица Душанка.

После вишегодишњег избеглиштва, у Хашане се вратила Десанка Ћопић. Супруг јој Милан, брат по стрицу Бранка Ћопића, умро недавно, а Десанку на родно огњиште вратио син Слободан.

– Прво сам поставила на зид Бранков текст: „Кренух свијетом у даљи незнане и понесох у срцу Хашане”. Да село нисам носила у срцу не би ме можда толико ни вукло мојим Хашанима – прича Десанка којој су деца обновила и лепо уредила порушену кућу.

Недалеко је и кућа коју је обновио Здравко Ћопић, одавно настањен у Бачкој Паланци. А тај Здравко нашао је на сеоском игралишту Бранкову бисту коју су, на свој начин „обрадили” припадници муслиманског Петог корпуса. Здравко је бисту однео са собом да би је поново вратио пред сеоску школу у Хашанима у којој је његов рођак, књижевник, срицао прва слова.

– Мало их је који знају да је Бранко 1939. добио књижевну награду Краљевске академије наука и да је од тог новца купио књиге и у својој викендици, а заправо кући у којој се родио, отворио библиотеку. Прву у Босанској Крајини. Ту у трошној кући, окружен књигама, писао је своја дела све до одласка на одслужење војног рока у Марибор – прича Милан Дакић.

У Хашанима се још прича о данима које је Бранчило проводио у Хашанима. Кад год би дошао „одметнуо” би се у задругу и ту, са сељанима, испијао брљу. И увек шеретски убадао. Сељани нису могли веровати да „тако велик човек прича свашта”. Посебно оно у вези са женскима. Стрина Даница била је његов најомиљенији лик.

– Када дође у задругу, спуштао се на наш ниво и постајао део наше свакодневице. То смо посебно ценили код њега... Трагао је и за давно заборављеним речима. Сећам се да се никако нисмо могли сетити како се зову оне гране које „притишћу” пласт сена да га ветар не однесе. Бранчило се сетио да је то, народски речено, прљ. И у књигама је ту реч касније користио – присећа се Милан Дакић.

Начелник општине Крупа на Уни Младен Котур, задовољан што се „неко сетио Хашана и асфалтирао пут до села”, обећава да ће се ове године обновити Ћопићева родна кућа како би село за коју годину постало место књижевне манифестације.

Данас је у Хашанима стотинак повратничких домова. А само пре годину дана било их је тридесетак мање... Лане су без струје била три заселка, а данас ниједан. У свима сијају сијалице... Прошле године у Хашанима тек стотинак крава, неколико стотина оваца и око петсто хектара ораничних површина. Данас је све то утростручено...

Све је то, уз приче о деци српских повратника, потврда да ће живота под Грмечом, у Бранчиловим Хашанима, ипак бити. А и не било га зна ли се колико сељани воле Хашане, своје и Бранка Ћопића.