Човек од стила

Ален Тусеинт изгледа онако како би требало да изгледа градоначелник Њу Орлеанса: високи, елегантни, неговани, отмени црнац. У неком филму би могао да га глуми Морган Фримен. Та врста персоналног интегритета се чита са његовог лица.

Он је, међутим, музичар. Са Доктором Џоном, суграђанином и колегом, повезао је музичку традицији Њу Орлеанса са савременим музичким трендовима. Рок музиком пре свега. Делује као продуцент, аутор песама, пијаниста, аранжер, власник студија, мотиватор и инспиратор. Његове песме свирали су сви, од „Ролингстонса”, „Јарбрдса”, преко састава „LittleFeat” и „TheBand” до Боза Скегза и Бони Рејт. Неке су потписане псеудонимом Наоми Невил.

Соул, фанк и ритам и блуз су идиоми којима се Тусеинт бави. Нови албум „The Bright Mississippi” је његов први излет у воде џеза. Репертоар је састављен од брижљиво одабраних џез стандарда. Као аутори се појављују Дјук Елингтон, Тилонијус Монк и Џанго Рајнхард, на пример. Ствари, међутим, нису једноставне. Напротив. Вишеструко су уврнуте.

Једини прави пандан албуму „The Bright Mississippi” је, заправо, плоча „Raising Sand” Роберта Планта и Алисон Краус. Као што је тамо кантри и фолк традиција елаборирана у складу са основним постулатима рокерског светоназора, тако је овде џез третиран у складу са специфичностима музичке традиције Њу Орлеанса. Тусеинт изводи тему Сиднија Бекета „Egyptian Fantasy” користећи необичне „кејквок” ритмове, а „West End Blues” Кинга Оливера на начин њуорлеанских погребних оркестара. Посебно занимљив је танго третман теме „Dear Old Southland” који комбинује атмосферу њуорлеанских бордела, коју смо видели у филму Луја Мала „Слатка мала”, са карипском магијом.

Оно што још повезује ова два албума јесте улога продуцената у њиховом настајању. Ти Боун Барнет је успео да, на албуму „Raising Sand” споји „лепотицу и звер”, Краусову и Планта, да их суочи са еклектичним репертоаром и својом, већ помало манирираном, продукцијом целу ствар доведе до аутентичног ремек-дела.

Џо Хенри, продуцент албума „The Bright Mississippi”, иначе најталентованији Барнетов следбеник, учинио је слично. Понудио је Тусеинту репертоар у којем се досада није огледао, придодао му најбољу тзв. американа ритам секцију (Џеј Белроуз на удараљкама, Дејвид Пилч на басу), укључио у пројекат трансжанровског гитарског виртуоза Марка Рибота и ствари су почеле да се одвијају. Тусеинтова извођачка елегантност, артистичка уздржаност и несумњива ерудиција учинили су, у том контексту, да џез стандарди засијају новом светлошћу.

Албум „The Bright Mississippi” је по формалним одликама џез продукт. По духу понуђене музике то је чиста „американа”. Ален Тусеинт је човек од стила чије поимање музике превазилази уобичајене шеме и поделе. Он чује више и види даље.