Čovek od stila

Alen Tuseint izgleda onako kako bi trebalo da izgleda gradonačelnik Nju Orleansa: visoki, elegantni, negovani, otmeni crnac. U nekom filmu bi mogao da ga glumi Morgan Frimen. Ta vrsta personalnog integriteta se čita sa njegovog lica.

On je, međutim, muzičar. Sa Doktorom Džonom, sugrađaninom i kolegom, povezao je muzičku tradiciji Nju Orleansa sa savremenim muzičkim trendovima. Rok muzikom pre svega. Deluje kao producent, autor pesama, pijanista, aranžer, vlasnik studija, motivator i inspirator. Njegove pesme svirali su svi, od „Rolingstonsa”, „Jarbrdsa”, preko sastava „LittleFeat” i „TheBand” do Boza Skegza i Boni Rejt. Neke su potpisane pseudonimom Naomi Nevil.

Soul, fank i ritam i bluz su idiomi kojima se Tuseint bavi. Novi album „The Bright Mississippi” je njegov prvi izlet u vode džeza. Repertoar je sastavljen od brižljivo odabranih džez standarda. Kao autori se pojavljuju Djuk Elington, Tilonijus Monk i Džango Rajnhard, na primer. Stvari, međutim, nisu jednostavne. Naprotiv. Višestruko su uvrnute.

Jedini pravi pandan albumu „The Bright Mississippi” je, zapravo, ploča „Raising Sand” Roberta Planta i Alison Kraus. Kao što je tamo kantri i folk tradicija elaborirana u skladu sa osnovnim postulatima rokerskog svetonazora, tako je ovde džez tretiran u skladu sa specifičnostima muzičke tradicije Nju Orleansa. Tuseint izvodi temu Sidnija Beketa „Egyptian Fantasy” koristeći neobične „kejkvok” ritmove, a „West End Blues” Kinga Olivera na način njuorleanskih pogrebnih orkestara. Posebno zanimljiv je tango tretman teme „Dear Old Southland” koji kombinuje atmosferu njuorleanskih bordela, koju smo videli u filmu Luja Mala „Slatka mala”, sa karipskom magijom.

Ono što još povezuje ova dva albuma jeste uloga producenata u njihovom nastajanju. Ti Boun Barnet je uspeo da, na albumu „Raising Sand” spoji „lepoticu i zver”, Krausovu i Planta, da ih suoči sa eklektičnim repertoarom i svojom, već pomalo maniriranom, produkcijom celu stvar dovede do autentičnog remek-dela.

Džo Henri, producent albuma „The Bright Mississippi”, inače najtalentovaniji Barnetov sledbenik, učinio je slično. Ponudio je Tuseintu repertoar u kojem se dosada nije ogledao, pridodao mu najbolju tzv. amerikana ritam sekciju (Džej Belrouz na udaraljkama, Dejvid Pilč na basu), uključio u projekat transžanrovskog gitarskog virtuoza Marka Ribota i stvari su počele da se odvijaju. Tuseintova izvođačka elegantnost, artistička uzdržanost i nesumnjiva erudicija učinili su, u tom kontekstu, da džez standardi zasijaju novom svetlošću.

Album „The Bright Mississippi” je po formalnim odlikama džez produkt. Po duhu ponuđene muzike to je čista „amerikana”. Alen Tuseint je čovek od stila čije poimanje muzike prevazilazi uobičajene šeme i podele. On čuje više i vidi dalje.