Србија разговара: Насиље у школама

Снимак приказан на Интернету како ученик шамара наставника за катедром у средњој техничкој школи „Никола Тесла”, који је направио други ђак, шокирао је јавност. Не зна се шта је изазвало већу пажњу: то што ученици снимају како професор у учионици добија батине и стављају на сајт, или сам чин шамарања. Управо то је повод разговора са гостима „Политике” Богољубом Лазаревићем, помоћником министра просвете Србије за средње образовање, и Горданом Николић, психологом Пете београдске гимназије.

Помоћник министра иза себе има и дугогодишње искуство као професор историје у основним и средњим школама. Гордана Николић, координатор је акредитованог Програма за професионалну оријентацију оснаживања школе, а била је, између осталог, активна и у организовању радионица и реализацији пројеката посвећених ненасилном понашању и решавању конфликата мирним путем.

Политика: Мада је овај немио догађај само повод разговора, молимо вас да прокоментаришете реакције предавача и ученика, као и појединих ђака који су касније покушавали да одбране понашање друга из школске клупе, тврдећи да он није први почео.

(/slika2)Лазаревић: Снимак из Сремске Митровице је најдрастичнији пример агресије ученика према наставнику који сам до сада видео. Ово посматрам из два аспекта, из педагошког угла, али и као некадашњи просветни инспектор. Како се на снимку види, дечак се насилнички понео према професорки, и отимањем дневника и каснијим шамарањем, показујући да је непоштује ни као предавача, педагога, али ни као некога ко је много старији од њега, ко има 62 године и велико професорско искуство. А,са друге стране, апсолутно је недозвољено да професор удари ученика. Налазио сам се и сам, као вероватно и сви други професори, безброј пута у ситуацији да реагујем на начин како је реаговала колегиница, па нисам реаговао. Са становишта просветног инспектора одговорни су и једно и друго. Међутим, поставља се питање шта је ђака навело да се овако понаша? Можда је то вапај за помоћ, једини начин да укаже на проблем који га мучи. Овакве ситуације не стварају се напрасно, одједном. Треба истаћи да смо унели у Нацрт закона о основама система образовања и васпитања и да ће се све злоупотребе електронских средстава од сада кажњавати.

Својевремено се у једној школи у Србији 30 ђака у кратком временском периоду насилнички понашало. Потом је спроведена анкета и показало се да је сваки други ученик у тој школи доживео неку врсту злостављања и занемаривања у породици.

Николић: Ми као одрасли морамо да стављамо границе деци, јер ако нема кочнице, како ће адолесцент знати где да стане? За своје понашање мора да сноси последице, али се ту не сме стати. Неко ко има 16 година има право да погреши и ми не можемо од њега дићи руке. Треба видети шта је позадина целог случаја. Мало је оних који уживају у насиљу ради насиља. Не очекујем да деца имају пресудну улогу, да ће она рећи шта је исправно или није, јер постоји и нешто што је вршњачка солидарност. Битан је, међутим, систем вредности који деца имају, а тај систем вредности је одговорност одраслих. Овде имате и промовисање насиља. Шта очекујете него да деца то прихвате као нормално понашање. Када отворите било које новине, слушате вести, гледате само насиље. Колико људи зна да у нашој земљи имамо дете које је добило Нобелову награду? Мало ко зна да је због тог детета промењен Статут Нобелове награде јер је доња граница била 18 година, а он је имао 17. Не промовишу се знање и поштење као праве вредности. Ако један министар на телевизији каже „крадуцкајте на мало”, шта очекујете од детета?

Лазаревић: Морамо бити свесни да закон из области просвете заиста не може у потпуности да реши проблем ако дође до физичког насиља између родитеља и наставника. Када је у питању сукоб родитеља са наставником, реч је о два одрасла човека чије је понашање регулисано нормама које је донела држава за све нас као одрасле особе. Шта би требало предложити ако дође до насиља родитеља према професору или обрнуто. Забранити му долазак у школу? Мислим да се то мора регулисати позитивним прописима. То ће новим Законом о основама система образовања и васпитања на одређени начин бити санкционисано. Школа ће, међутим, својим правилником о дисциплинској одговорности ученика, запослених, па и родитеља, моћи да, на основу овог закона, каналише понашање родитеља. Такође, не мислим да су наставници обесправљени. Када уђу у учионицу аутономни су да са ученицима раде на, по њиховом мишљењу, најбољи начин. Грешка државе јесте што није успоставила довољно добар механизам за проверу рада предавача. Имали смо неколико захтева да се професорима обезбеди посебан статус, али професори као одрасле особе заштићени су одређеним позитивним прописима који постоје у другим законима, али не у Закону о основама система образовања.

Политика: Како у пракси изгледа заштита наставника?

Николић: Имате сијасет примера о незаштићености наставника. Ако би дете псовало професора оно ће добити као најтежу казну за то тројку из владања. То се сматра лакшим прекршајем радне дисциплине.

Лазаревић: То је тачно, али то је вербални деликт. Адолесцент нема кочницу као ми старији и зато се ми одрасли морамо уздржавати од непримерених реакција. Ми смо ти који морамо да селектујемо понашање ученика. Нико не може бити заштићен само законским нормама. Морају да постоје други механизми, а за мене је то пре свега превентива, односно стални рад са ученицима и нешто што се потпуно изгубило у школама – рад ван прописаних наставних планова и програма, ваннаставне и слободне активности. Ту са ученицима радимо на оним деловима који су њима најинтересантнији. Шта сада једна школа нуди ученику који хоће више?

Николић: Изгубила се васпитна улога школе, али да би она то поново била, мора да се растерети неких непотребних обавеза, као и сами ђаци. Преобимни, застарели програми и непотребно градиво такође стварају незадовољног, па онда и агресивног ученика. Не може се очекивати ни од стручне службе, односно педагога и психолога да све проблеме у школи реши, да одговоре на све захтеве родитеља, ђака, наставника, министарства. Зашто ми не едукујемо и наставнике? Професори у Финској се сваке две године обучавају у оквиру свог предмета и методолошки. Знам да ми нисмо богата држава, али колико се улаже у нашег наставника? Како они да препознају шта је све насиље, када ни на факултетима немају довољно предмета који их овоме уче.

Лазаревић: Оно што ми уводимо Законом је 30 ЕСПБ бодова обавезних за све оне који ће радити у просвети, и то морају слушати или на матичном или на факултету где постоји група за педагогију, психологију, методику, дакле, не могу неприпремљени радити у школи.

Николић: Данас се више тражи за возачки испит него за улазак у школу. Проблем је и то што разни нивои образовања немају међусобне додире. Када дете дође у средњу школу, немамо никакву предисторију тог ученика. Када формирате одељење, на пример, формирате га на основу неких параметара који су најмање лични, то је број бодова, који други страни језик учи, да ли учи веронауку или грађанско и онда се деси да се по карактеристикама одељења скупи таква екипа са којом не знате шта да почнете. Немате, дакле, никакву информацију из претходног нивоа школовања, као што и ми не дајемо никакву информацију следећем нивоу образовања.

Лазаревић: Што се тога тиче, скоро смо при крају израде јединственог информационог система просвете у којем ћете све то имати.

Николић: Све је то у реду, али колико имате наставног кадра који је информатички едукован? Имате каталог одобрених програма, али едукација кошта. Школа то не може да плати.

Лазаревић: То би требало да плати локална самоуправа.

Николић: Да, али моја школа је, на пример, за две године добила само 16.000 динара рефундације у те сврхе, а прошли смо много програма. Пара нема, гимназија нема начина да заради новац за то.

Политика: Шта је било са радионицама чији је циљ био сузбијање насиља и које су се организовале и за наставнике и за ђаке? Шта је било са летећим тимовима из 2002/ 2003. године?

Николић: Доласком госпође Чолић на место министра просвете укинути су комуникацијски семинари. Био је то лош потез јер је час незамислив без комуникације.

Политика: Да ли у свим школама постоје тимови за решавање конфликта и колико су ђаци у њих укључени?

Лазаревић: У овом тренутку вероватно не, то је чак и заменица заштитника грађана изјавила. Ово је нешто ново што се дешава у школама у Србији. Формирање тимова умногоме зависи од директора школе, стручне службе, али ће сигурно Министарство у даљем периоду настојати да кроз своје службе подстакне и подржи формирање тимова у свим школама у Србији. У то су наравно укључени и ђаци. Они учествују у раду школе и кроз ученички парламент. Ђачког парламента се у одређеном броју школа плаше јер мисле да тиме ученици добијају моћ. Новим законом смо предвидели обавезу формирања ученичких парламената. Не кажем да је то најважније, али ипак и са парламентима треба предано радити.

Николић: Ђачки парламент је важан сегмент у школи, али се и он од школе до школе и од генерације до генерације разликује. Имали смо један који нас је пријатно изненадио предлогом да полиција провери да ли има дроге у аутобусу којим су ђаци ишли на екскурзију. На такав парламент смо били поносни. Деци треба дати већу одговорност, важност, створити такву климу да се они не осећају као бројеви у школи, већ да се цени њихова личност.

Политика: Постоји међувршњачко насиље, насиље ученик – наставник, наставник – наставник, директор – наставник, родитељ – наставник, родитељ – ученик. Постоји лии насиље државе према школи и колико оно заправо утиче на развијање свих других облика насиља?

Николић: Када кажемо држава не бих се ограничила само на Министарство просвете јер оно је производ те исте државе. Рецимо, не знам да ли је било, где и када јавне расправе о новом Закону о основама система образовања и васпитања. Основни проблем је управо у том протоку информација. Лош је систем међусобног обавештавања. Реформисано је образовање на више нивоа, почев од основног па до високог, средњег стручног, гимназије су, међутим, остале као пре 40 година, са истим програмима. Ученици су преоптерећени са 14 предмета.

Лазаревић: Дефиниција о насиљу државе над школом је у најмању руку деликатна јер држава није одвојена од школе. Слажем се са тим да ниво информација на релацији Министарство – школа још није задовољавајући, али на томе сада интензивно радимо. И бољи је него раније. Јавност је обавештена о предлозима Нацрта закона, неколико панел-дискусија је организовано у неколико градова…

Политика: Да ли је насиља било више пре 20-30 година или да ли је сада бруталније?

Лазаревић: Поузданих истраживања о томе нема. Морамо да се сложимо са чињеницом да ни пре 20-30 година па ни данас немамо поуздане податке о томе. Ако узмемо у обзир врсте насиља, а оне су разнолике, и ако се фокусирамо само на оне видљиве облике насиља, онда имамо врло мало података у центрима за социјални рад, у министарствима просвете, рада и социјалне политике, унутрашњих послова, у самим школама. Али за онај невидљиви, много чешћи облик насилничког понашања немамо тачне податке. Када говоримо о бруталности, чини ми се да сви можемо да се сложимо да су методе данашњег насиља у школама, било које врсте, много бруталније. Пре двадесетак година врхунац насиља била је туча песницама, а данас су у употреби и хладно и ватрено оружје. Бруталније је и физичко, али и вербално и индиректно насиље.

Политика: Какав је ваш одговор на насиље у школама?

Лазаревић: Оно што конкретно може да се уради, то је већ обављено доношењем одређених законских докумената, али и изменама закона које су у току. Министарство ће подржати бољу обуку наставника, директора и свих људи који раде у школама, а који ће радити на спровођењу стратегија и докумената који се тичу сузбијања насиља, али за то нам треба и подршка из школа, јер не треба да имамо само механизам присиле већ и сарадње. Министарство, такође, треба на почетку сваке школске године да подсећа ученике, наставнике, родитеље на права и обавезе које имају.

Николић: Нама је највећи интерес да буде нормална атмосфера у школи да би могли да функционишемо као систем. Основно је едукација, повећавати осетљивост за проблем, јер када то учините онда можете доћи до решења. Док не видите да је нешто проблем ви и не трагате за решењем. Све што се у школи дешава јесте процес и ништа се не може десити преко ноћи и зато едукација и повећање осетљивости треба да буду системски, а не напречац изведена. Важно је правити и тимове који се окупљају око неког пројекта, јер тиме повећавате одговорност.

Александра Бркић – Јелена Беоковић – Миленија Симић