Рушење Берлинског зида у – Мађарској

Иза фотографије која је пре двадесет година обишла свет – кад су тадашњи министри спољних послова Аустрије и Мађарске Алојз Мок и Ђула Хорн 27. јуна 1989. спектакуларно пресецали „гвоздену завесу” – стајала је велика политичка инсценација.

Бодљикаву жичану ограду, која је деценијама раздвајала не само две суседне земље него и два идеолошки, политички и војнички одсечито подељена блока, већ су, два месеца пре тога, уклонили мађарски граничари. Изнова је развучена код (мађарског) Сопрона само да би два министра приредила велики политички шоу.

Главни актери овог догађаја ни данас не желе да прихвате ту чињеницу. Тиме би њихов велики подухват, који је у то време имао велики медијски и политички одјек, био претворен у велику бламажу. Бивши аустријски министар спољних послова Мок, који са својим саговорницима комуницира писмено –говор му је одузела Паркинсонова болест – истина, признаје да је „гвоздена завеса” недељама пре тога уклањана, али се историјски спектакл одиграо на делу границе где, наводно, још није била сасвим уклоњена.

Болестан је, по свему судећи тешко, и његов мађарски колега Ђула Хорн, па његових објашњења нема. У мемоарима објављеним пре неку годину, Хорн се, присећајући се тог догађаја, само жалио да су му утрапили (аустријске) „тупе маказе” и да је, за разлику од Мока, имао грдне невоље да пресече жицу. Мок, пак, тврди да су маказе биле мађарске, а заштитне рукавице аустријске.

У сваком случају, историјско, и инсценирано, отварање бреше у „гвозденој завеси” отегло се бар пола сата. Новинари и сниматељи су то приписали чињеници да су маказама баратале дипломате а не бравари.

Мађари том догађају очигледно и данас приписују изузетан значај. На његову двадесету годишњицу, у Будимпешти је у суботу, у високој протоколарној државној режији, одржана велика фешта, уз присуство председника Немачке, Аустрије, Финске, Словеније и Швајцарске (необичан избор гостију!), с гала концертом у опери (под паролом „рађање слободе”) и политичким скупом у згради парламента. И уз учешће неколико политичара који су у тим данима заиста великих историјских превирања и ломова, стицајем прилика, играли важну улогу: тадашњи мађарски премијер Миклош Немет, немачки шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер и саветник за спољну политику и безбедност (тадашњег) немачког канцелара Хелмута Кола – Хорст Телчик.

Медије је, међутим, изгледа више заинтригирала чињеница да се аустријски и мађарски политичари отимају око идеје за режирани гранични спектакл својих бивших министара спољних послова. Мађари тврде да је она потекла од Ђуле Хорна (његових блиских сарадника), док Алојз Мок и даље –у интервјуу немачком „Велту”– остаје при бечкој верзији.

Мок, наиме, каже да је иницијална идеја потекла од фотографа Бернхарда Холцера, који је радио и за аустријско министарство спољних послова. Холцер је снимке мађарских граничара који су уклањали „гвоздену завесу” нудио новинским агенцијама, између осталог и Асошијетед пресу, али нико им није придавао посебну важност. Предложио је Моковом представнику за штампу да аустријски и мађарски шефови дипломатија заједно, и симболично, пресеку гвоздену ограду и – направе светски догађај. Мок је одмах пристао. Успостављена је веза с Будимпештом и режија кренула.

Званичне мађарске личности не желе, међутим, да се одрекну, кад је реч о изворној идеји, „очинства”: Аустрија, кажу, није имала никакве везе са „гвозденом завесом” (она је није подизала), а Мађарима је не само из медијских него и из стратешко политичких разлога било стало до тог чина. Они су, наиме, били већ решени на политички ризик: да пусте грађане Источне Немачке, упркос очекиваном гневу Ериха Хонекера, који су већ опседали западнонемачке амбасаде у Прагу и Будимпешти, да преко мађарско-аустријске границе побегну у Западну Немачку.

То се догодило најпре 19. августа 1989, приликом, такође режираног „паневропског пикника” код Сопрона, у организацији Ота фон Хабзбурга, директног потомка аустријске царске фамилије.

Оно што је, наводно, требало да буде само симболично, и краткотрајно, отварање „капије на граници” у име „уједињене и једне Европе”, претворило се у лавину источних Немаца коју више ништа није могло зауставити.

Хелмут Кол је, с разлогом, потом констатовао да је прва цигла (камен) из Берлинског зида извађена у Мађарској...

Мирослав Стојановић