Статут Војводине: ко ће да призна грешку

Брзоплетост, спорост и сујета разлог су зашто и шест месеци по истеку рока из Уставног закона Србија није донела закон о утврђивању надлежности Војводине без кога нема примене Статута Војводине. Брзоплетост да се Статут усвоји пре детаљнијих анализа; спорост да се настали проблем реши; сујета да се признају грешке.

Када би брзоплетост, спорост и сујета добили лична имена и презимена најлакше би се изашло из пат-позиције у којој су све политичке групације показале своје лице.

Социјалисти су баш као и демократе гласали за Статут у Скупштини Војводине, али су онда схватили да са тим актом нешто ипак није у реду. Грмело је и у Г17 плус, а упућени се куну да је Ивана Дулић-Марковић написала оставку, можда зато што су њени у Београду били против да Војводина има свој статистички завод.

Радикали, напредњаци и народњаци пожурили су да говоре о сепаратизму. Најрадикалнији су причали о повратку у 1974. годину, иако знају да Устав из 2006. године потпуно отклања ту могућност.

Политички је разумљиво што је опозиција хтела да утера ДС у позицију да се каје ма шта да уради. Јер Војводина јесте једно од главних упоришта демократа и није за странку председника Тадића добро да љути бираче северно од Саве и Дунава. Плашећи Србију војвођанским Статутом СНС, ДСС и СРС су утврђивали своје бираче и покушавали да продру до колебљивих, а осетљивих на сваку причу о новом цепању и комадању Србије.

Игра је почела када је Скупштина Војводине брзоплето донела Статут. Била је толико брза да није могла да сачека да се врати из Америке Борис Тадић, председник Србије и Демократске странке која има већину у Скупштини Војводине. У журби је написан Статут чије одредбе нису увек у сагласности са Уставом. Не мислимо ни на одредбу да Војводина има своју академију нити да има главни град. Не брани јој Устав ни једно ни друго, а право је свакога да доказује како је академија остатак коминтерновских аутономаша, а главни град симбол државе. Реч је о другим деловима Статута поменутим у правничкој анализи стручњака који нису у вези ни за једном политичком партијом (погледај графикон). Дакле, нема сумње да Статут у неким члановима није у складу са Уставом, са којим мора да буде потпуно усаглашен.

Тврдња да ће се кроз правнотехничку редакцију закона о утврђивању надлежности Аутономне Покрајине Војводине ова збрка „испеглати” до сада се није показала истинитом. Извесно је да тим законом Војводина добија одређене надлежности и да је њен Статут у правном поретку акт нижег ранга. То ће рећи да може у Статуту писати шта год, али ако тога нема и у закону, Статут је мртво слово на папиру.

Тако, на пример Нацрт закона написан 20. марта предвиђа да Војводина закључује међурегионалне споразуме, а Статут говори о међународним уговорима. То што пише у закону је закон за Статут. Али да ли се тим поступком могу избрисати све недоумице у вези са уставношћу, односно неуставношћу Статута.

Тешко, најтачнији је одговор. Све би било лако када би Бојан Пајтић, лидер војвођанских демократа, Иштван Пастор, први човек Мађарске коалиције, и Ненад Чанак, шеф лигаша, рекли да су погрешили у вези са неким одредбама Статута и када би га Скупштина Војводине изгласала у нешто измењеном облику. Али Пастор и Чанак кажу да они у Скупштини Војводине неће мењати Статут. Јасно је да то неће ни Пајтић, иако су за то довољни гласови његових демократа. Он нуди други пут непрекидно понављајући да се цео проблем може решити кроз закон.

Како сада ствари стоје демократе могу да гласају за закон у Скупштини Србије, али сада изгледа да то неће учинити Пастор и Чанак. Ако владајући блок, и без Мађарске коалиције и ЛСВ-а, донесе закон, те две групације ће кренути у велику кампању против ДС-а, Тадића и Пајтића. Она је суштински већ почела причом како војвођански ДС робује београдској централи, из чега би ваљда требало да се закључи како одбор лигаша из Ковиља одређује Чанку шта ће да ради и говори.

Ирационалности је исувише у причи о Статуту Војводине и закону о надлежностима и оне наносе велику штету и политичарима и институцијама уплетеним у њу. Једини лек је да се та прича заврши одмах. А највеће убрзање скором решењу дала би храброст политичара да признају грешку. Можда ће и њима да лакне када схвате да имају право на грешку као и сав нормалан свет.