Јединствен доживљај света

Песничко освежење овога врелог лета пристиже са севера, из Шведске. Реч је о књигама Бруна К. Ојера "Изгубљена реч" и Лукаса Мудисона "Између 16 и 26". Обе је превела песникиња Елеонора Лутхандер, чији је матерњи језик српски. У белешци уз књигу Бруна К. Ојера она нас обавештава да је он један од "највећих шведских савремених песника". Рођен 1951, дебитовао је 1973. (књига "Песма за анархију"). Пуни успех постигао је књигом "Изгубљена реч", делом песничке трилогије што утемељује "архетип потпуне усамљености" у свету. Елеонора још истиче песникову склоност да се повремено али "интензивно обрати публици читајући данима своје песме у препуним салама".

Прва, површна читалачка асоцијација упућује нас на општепознате узоре попут Боба Дилана. Друга, темељнија, подстиче да се у нискама песама, сложеним речитативима без интерпункције али пуним ритма, потраже обриси модерног, растреситог "епа", једне велике и обухватне песме у коју су стала најразноликија искуства, призири, уочавања, поруке, иновокације, епистоле, прогласи, поетски трактатити и још много тога.

Чекање Прислија

Ојер пева о пукотини што се проширила као што су се и људи "удаљили од тебе". Они су постали "недодирљиви и претећи". Преостало је једино да се индентификују "помоћу својих издаја/ помоћу бола/ који су нанели једни другима". Још сложенија скепса натапа највећи број Ојерових исказа. У неке од њих запретене су читаве микро-фабуле, притајене или стилизоване исповести, нека врста, ако је могуће тако рећи, "полуотворених" парабола и наративних упадица у поетски дискурс.

Ојерова поезија у сваком случају делује громадно, у бујицама, у размахнутим речитативима које повремено пресецају мање песничке форме.

Лукас Мудисон (1969), угледни филмски редитељ познат публици нашег ФЕСТ-а, аутор седам песничких књига и једног романа, представљен је избором песама насталих између његове 16. и 26. године. У њима разазнајемо сензибилног лирика који нам предочава свеж, изоштрен, у неку руку јединствен доживљај света – предела, града, собе, предмета, укључујући необично представљен породични видокруг: млађег брата који "осећа укус хране табанима", сучељава се с небројеним могућностима избора и идентитета, бива "тајна Г-тачка универзума" и заветује се да "више неће проговорити ни једну једину реч/ све док се Елвис Присли не врати".

Ту је и оболела бака с погубљеним памћењем, спремна да запева дечије песмице, али и да стави "руку на чело и каже/ да унутра има нешто што није у реду/ нешто од метала". Деда је јунак свињокоља, док певање о властитиом ја подразумева спрегу гласа (звука) и тела, баш као што и љубавно осећање Мудисон описује као преплет и прожимање.

"Бог је слаб у овом свету", поручује већ први стих Мудисонове песме "Бог", Све што следи упућује нас да је реч о богочовеку. Због тога је у поенти Бог "уморан и слаб/ и чезне да га неко држи за руку". Читљиве, ефектне и ритмички такође ваљано организоване песме Лукаса Мудисона заиста кондензују свежину сновиђења и јаве наговештену самим насловом његове књиге (дословце "Између 16 и 26").

Логика парадокса

Кристина Лугн (1948), чија се књига "До виђења и срећно", такође у преводу Елеоноре Лутхандер, појавила прошле године песник је и драмски писац. Данас води једно стокхолмско позориште а београдска књижевна публика упознала ју је као госта наших међународних сусрета писаца.

Песме Кристине Лугн наликују нам на фине справице, деликатне – челичне и платинасте – опруге што постојано вибрирају исказујући открића и тајне сопства. Ова песникиња је конкретист по свом смелом суочавању – сучељавању с материјалним, предметним светом. Опоро али смирено она поручује: "Сваки дан бришем прашину/ са бојишта у мојој глави/ и са бесправне градње у мом срцу... Ја сам жена без каљеве пећи/ без ружних орнамената на плафону/ и без иностраног префикса у имену".

У највећи број исказа Кристине Лугн уткана је логика парадокса. Готово би се могло рећи да их парадокс изнутра "оркестрира", озвучује, смисаоно организује и, наравно, степенасто усложљава. Читаоцу се просто намеће питање не учествује ли у овој поетској градњи, наравно, на сасвим особен начин, у ауторкино драмско искуство. У сваком случају, Кристина Лугн је борац против слаткастих илузија, чак изричити демистификатор вазда свестан сенке, тамне стране света.

С тога је и њен хумор врста горке гротеске: "Мој муж је био лекар./ Није много говорио./ Увек је носио каму/ у браку./ У случају да мени затреба/ нека врста/ операције".

Све три књиге су штампане скромно и у скромним тиражима. Кристина Лугн и Бурно К. Ојер појавили су се у издању Књижевног друштва "Свети Сава", док је Мудисонов издавач "Драслар партнер". Све похвале преводиоцу, уз напомену да је, макар и због ситнијих детаља, пожељна професионалнија коректура – лектура.

Објављено у "Културном додатку" 09.09.06.