Jedinstven doživljaj sveta

Pesničko osveženje ovoga vrelog leta pristiže sa severa, iz Švedske. Reč je o knjigama Bruna K. Ojera "Izgubljena reč" i Lukasa Mudisona "Između 16 i 26". Obe je prevela pesnikinja Eleonora Luthander, čiji je maternji jezik srpski. U belešci uz knjigu Bruna K. Ojera ona nas obaveštava da je on jedan od "najvećih švedskih savremenih pesnika". Rođen 1951, debitovao je 1973. (knjiga "Pesma za anarhiju"). Puni uspeh postigao je knjigom "Izgubljena reč", delom pesničke trilogije što utemeljuje "arhetip potpune usamljenosti" u svetu. Eleonora još ističe pesnikovu sklonost da se povremeno ali "intenzivno obrati publici čitajući danima svoje pesme u prepunim salama".

Prva, površna čitalačka asocijacija upućuje nas na opštepoznate uzore poput Boba Dilana. Druga, temeljnija, podstiče da se u niskama pesama, složenim rečitativima bez interpunkcije ali punim ritma, potraže obrisi modernog, rastresitog "epa", jedne velike i obuhvatne pesme u koju su stala najraznolikija iskustva, priziri, uočavanja, poruke, inovokacije, epistole, proglasi, poetski traktatiti i još mnogo toga.

Čekanje Prislija

Ojer peva o pukotini što se proširila kao što su se i ljudi "udaljili od tebe". Oni su postali "nedodirljivi i preteći". Preostalo je jedino da se indentifikuju "pomoću svojih izdaja/ pomoću bola/ koji su naneli jedni drugima". Još složenija skepsa natapa najveći broj Ojerovih iskaza. U neke od njih zapretene su čitave mikro-fabule, pritajene ili stilizovane ispovesti, neka vrsta, ako je moguće tako reći, "poluotvorenih" parabola i narativnih upadica u poetski diskurs.

Ojerova poezija u svakom slučaju deluje gromadno, u bujicama, u razmahnutim rečitativima koje povremeno presecaju manje pesničke forme.

Lukas Mudison (1969), ugledni filmski reditelj poznat publici našeg FEST-a, autor sedam pesničkih knjiga i jednog romana, predstavljen je izborom pesama nastalih između njegove 16. i 26. godine. U njima razaznajemo senzibilnog lirika koji nam predočava svež, izoštren, u neku ruku jedinstven doživljaj sveta – predela, grada, sobe, predmeta, uključujući neobično predstavljen porodični vidokrug: mlađeg brata koji "oseća ukus hrane tabanima", sučeljava se s nebrojenim mogućnostima izbora i identiteta, biva "tajna G-tačka univerzuma" i zavetuje se da "više neće progovoriti ni jednu jedinu reč/ sve dok se Elvis Prisli ne vrati".

Tu je i obolela baka s pogubljenim pamćenjem, spremna da zapeva dečije pesmice, ali i da stavi "ruku na čelo i kaže/ da unutra ima nešto što nije u redu/ nešto od metala". Deda je junak svinjokolja, dok pevanje o vlastitiom ja podrazumeva spregu glasa (zvuka) i tela, baš kao što i ljubavno osećanje Mudison opisuje kao preplet i prožimanje.

"Bog je slab u ovom svetu", poručuje već prvi stih Mudisonove pesme "Bog", Sve što sledi upućuje nas da je reč o bogočoveku. Zbog toga je u poenti Bog "umoran i slab/ i čezne da ga neko drži za ruku". Čitljive, efektne i ritmički takođe valjano organizovane pesme Lukasa Mudisona zaista kondenzuju svežinu snoviđenja i jave nagoveštenu samim naslovom njegove knjige (doslovce "Između 16 i 26").

Logika paradoksa

Kristina Lugn (1948), čija se knjiga "Do viđenja i srećno", takođe u prevodu Eleonore Luthander, pojavila prošle godine pesnik je i dramski pisac. Danas vodi jedno stokholmsko pozorište a beogradska književna publika upoznala ju je kao gosta naših međunarodnih susreta pisaca.

Pesme Kristine Lugn nalikuju nam na fine spravice, delikatne – čelične i platinaste – opruge što postojano vibriraju iskazujući otkrića i tajne sopstva. Ova pesnikinja je konkretist po svom smelom suočavanju – sučeljavanju s materijalnim, predmetnim svetom. Oporo ali smireno ona poručuje: "Svaki dan brišem prašinu/ sa bojišta u mojoj glavi/ i sa bespravne gradnje u mom srcu... Ja sam žena bez kaljeve peći/ bez ružnih ornamenata na plafonu/ i bez inostranog prefiksa u imenu".

U najveći broj iskaza Kristine Lugn utkana je logika paradoksa. Gotovo bi se moglo reći da ih paradoks iznutra "orkestrira", ozvučuje, smisaono organizuje i, naravno, stepenasto usložljava. Čitaocu se prosto nameće pitanje ne učestvuje li u ovoj poetskoj gradnji, naravno, na sasvim osoben način, u autorkino dramsko iskustvo. U svakom slučaju, Kristina Lugn je borac protiv slatkastih iluzija, čak izričiti demistifikator vazda svestan senke, tamne strane sveta.

S toga je i njen humor vrsta gorke groteske: "Moj muž je bio lekar./ Nije mnogo govorio./ Uvek je nosio kamu/ u braku./ U slučaju da meni zatreba/ neka vrsta/ operacije".

Sve tri knjige su štampane skromno i u skromnim tiražima. Kristina Lugn i Burno K. Ojer pojavili su se u izdanju Književnog društva "Sveti Sava", dok je Mudisonov izdavač "Draslar partner". Sve pohvale prevodiocu, uz napomenu da je, makar i zbog sitnijih detalja, poželjna profesionalnija korektura – lektura.

Objavljeno u "Kulturnom dodatku" 09.09.06.