Тешке метохијске ноћи у Осојану

Косовска Митровица, Осојане – У долини реке Кујавче, у плодној осојанској долини већ шесту годину око три стотине Срба живи у страху и зебњи. Само вера у неко боље сутра и нада у Београд држи ове људе на својим огњиштима, одакле су се листом 1999. године иселили и поново вратили у ноћи између 12. и 13. августа 2001, на дан Светог Макавеја, који су узели као заветну сеоску славу. Обновљене су школа "Радош Тошић" и црква Светог Архангела Гаврила, а неколико месеци по доласку Срби-повратници прославили су и први Божић. Уочи Божића, први пут су Срби те године са Петром Улемеком, игуманом манастира Зочиште и Ђурђеви ступови, отишли у своју шуму и исекли бадњаке, а од тада црква добија и свог редовног парохијског свештеника.

Оклопни транспортери и шпански војници под пуном ратном опремом око села као да казују да су Срби ту док се поново неко не сети и јурне на њих. Отера их, не само њих из Осојана, већ и из околних села Тучепе, Шаљиновица, Кош... Као што је и било пре осам година када су под налетом албанског терора сви кренули пут Србије. Само у једном дану, у јеку албанског напада на Осојане, на село су пале 23 бомбе.

Са леве стране магистрале Пећ – Косовска Митровица, на десетак километара од главног пута, налази се Осојане. У селу, гужва. Сви се сјатили у центар, чекају функционере из Београда. На једној клупи, тик уз продавницу, Раде Ђурић, седмогодишњак, колико има и Синиша Џолић, ту је и Јасмина Ђурић, веле, завршени су им часови, па одмарају. Они су ђаци ОШ "Радош Тошић" у којој је шездесеторо ученика, под истим кровом је и гимназија, са 11 полазника.

– Вратио сам се са женом из Крагујевца. Тамо ми остала деца, али шта овде да радимо, нешто мало земље обрађујемо, а у шуму већ осам година не залазимо. Сва стабла посекоше Албанци из Шаљиновице, Коврага и Дренице – казује нам Момчило, који је летос навршио 66 година.

Летос је горела шума у Осојану. Више од пет хектара српске земље било је у пламену. Запалили је, веле, Албанци. И сада секу српску шуму, док Срби чија јесте не могу ни толико да исеку и да спреме за зиму.

Ту је и Ђуро Вуловић, 73-годишњак стигао из оближњег Тучепа и Ћирко Репановић, којем је шездесета:

– Ви, новинари, сигурно знате шта се догађа, шта говоре у Србији, ваљда нећемо поново да се купимо и напуштамо ову нашу плодну земљу – говоре, допуњујући један другог.

Забринут је и Радивоје Остојић који се са женом међу првима вратио у Осојане:

– Јесте нас страх, али ми немамо куд, једино наша власт и Србија могу да нас спасу. Ови су се мало стишали, али, чим они мирују нешто се спрема – говори Остојић.

У центру села међу окупљеним светом су и тројица гимназијалаца – Никола Лацмановић, његов брат Милан, и Лазар Поповић:

– Овде не можемо да гледамо ни телевизију, јер немамо струје. Тачније, више је нема него што је има – причају ови момци, додајући да им је једини излазак када оду у 40 километара удаљени Гораждевац. Кажу, да им је барем један комби, да месечно једанпут тамо могу да оду на игранку.

Изнурени неизвесношћу

У новосаграђеним кућама живе они који су се доселили 2001. године и касније, а има и оних који већ четврту годину живе у хладним баракама. Миомир Лукић већ четврту годину ту борави. Недавно, 22. октобра из Чачка се са сином вратила Душанка Пековић. Уводи нас у бараку где кроз један мали прозор, улази дневна светлост. Унутра, ледено. Два гвоздена кревета, за њу и сина, за којег, каже, тражи посао. Завршио је Техничку школу.

– После осам година смо се вратили. Муж се после рата разболео, а ја чекам да ми направе кућу коју рекоше да ће завршити до Нове године, па да и он дође. Веће среће за мене није било, него онда када сам поново после толико година поново стала на своју земљу, на којој сам провела 40 година – прича нам кроз сузе Душанка.

Није јој тешко што у дрвеној бараци нема ни шпорет, што је хладно, што воду са бунара вади. Људи из Црвеног крста су јој донели шпорет "смедеревац". Каже она, биће свега, само када је на своме, у централној Србији је вели, тешко живела, плаћали су кирију 70 евра, а по читав дан су надничили за 1.000 динара. Брали шљиве, вадили кромпир, пластили сено.

Наилази наставник Драган Радуновић, па вели:

– Помагајте, па нас ће овде преко ноћи да однесу. Немамо телефоне, а ови мобилни слабо раде. Неће нико знати ни да смо постојали – говори Драган, наставник у основној школи и моли надлежне у Србији да овде направе један предајник, како би барем мобилни телефони функционисали.

И тако, већ шесту годину, становници Осојана живе огуглали на страх, али изнурени неизвесношћу. Кажу, најтеже је ноћу када струје нестане и када с првим мраком замандале врата, јер овде капија нема. И онда се под свећама богу моле да их остави у плодној осојанској долини, ту, где су се на дан Светог Макавеја вратили и где се поново разлежу црквена звона.