Поштено решење или прогон инвеститора

Нацрт закона је претећа порука инвеститорима и због тога смо забринути. Овако реагује један део српских пословних кругова на најаву да би већ за неки дан у парламентарну расправу могао да уђе толико ишчекивани закон о уређењу простора, грађевинском земљишту и изградњи.

До пре неки дан овај закон доживљаван је као спасоносно решење и одговор владе на кризу јер су до сада готово сви представници међународних институција и страни инвеститори као највећу препреку за улагање у Србију означавали немогућност куповине грађевинског земљишта и сложене процедуре за добијање дозвола и градњу. Кад је влада изашла са нацртом, закон је постао предметом многих контроверзи највише због најаве да ће сви нови власници приватизованих предузећа (који су ценом предузећа платили и право коришћења земљишта) морати да доплате тржишну цену земљишта на коме су њихове фирме ако желе да постану власници, а не само корисници тих парцела. Из кругова Министарства екологије и просторног планирања стижу уверавања да је куповина земљишта по тржишној цени „једино поштено решење за баснословно вредну земљу коју су на коришћење добили купци приватизованих предузећа. И да би свака друга алтернатива била политички и економски неодржива”.

Вођен владиним аргументима, део јавности дочекао је нацрт закона као „најзад пронађени фер облик обрачуна са тајкунима” који сада морају да плате то што су некада за мале паре купили фабрике и право коришћења најскупљег градског земљишта у Београду и другим градовима у Србији.

И део пословних кругова пружио је подршку овом закону. Власник ИТМ, једне од највећих домаћих компанија, Топлица Спасојевић и потпредседник Националне алијансе за локални економски развој изјавио је у време јавне расправе о закону „да ће он поспешити домаће грађевинарство и страна улагања. Решења су добра и представљају корак напред у односу на предлог од пре неколико месеци”.

Има, међутим, предузетника који сматрају да је предложени нацрт закона дестимулативан и да ће растерати инвеститоре, да је ретроактиван и реваншистички јер његови аутори желе да исправе грешке у неким већ завршеним приватизацијама како би се додворили јавном мњењу. „Уместо популистичког, Србији треба инвеститорски закон који се неће обрачунавати са обављеним приватизацијама спроведеним у складу са законом. Не може се сада ретроактивно тврдити да је нека приватизација била лоша а обављена је у складу са законом. И не може спроводити реваншизам према пословним људима који су по важећим правилима игре купили предузећа, стекли сва права па и право коришћења градског грађевинског земљишта и на њему граде у складу са урбанистичким условима. Закон мора да створи извесност за пословање и држава не сме да прави лошији амбијент од оног који је креирао претходни закон. Нацрт закона је метафора политичке филозофије власти, прављен је по мери популарности политичара, а не инвестиционог тржишта”, аргументи су незадовољних пословних кругова који указују да је у Црној Гори и Хрватској исти проблем решен тако што су инвеститори платили само таксу на конверзију права коришћења у право својине над грађевинским земљиштем.

Као другу замерку незадовољни предузетници наводе да су у нацрту овог системског закона умешана заправо три закона – два транзициона (приватизација грађевинског земљишта и денационализација као акумулација пара за реституцију) и један системски (о планирању и изградњи) а једина веза између њих је ко има право да гради.

И консултант за развој некретнина и инвестиције Махмуд Бушатлија каже да осим планирања и изградње, нацрт закона настоји да реши и питање грађевинског земљишта, реституцију национализованог земљишта и легализацију бесправно изграђених објеката и оцењује да свака од ових пет области заслужује посебан закон. „Предлог је исхитрен, урађен без потребних анализа ефеката, потпуно хаотичан и неспроводљив”, тврди Бушатлија и додаје да нови закон неће скратити него, напротив, продужити време за издавање дозвола за градњу.

За разлику од државних чиновника и незадовљних предузетника, Бушатлија сматра да је „стварни смисао нацрта закона да садашњи корисници грађевинског земљишта добију то земљиште у власништво: „У крајњој консеквенци, реч је о коначном заокруживању процеса тајкунизације у Србији, који ће омогућити ’великим играчима’ да коначно постану власници јединог што до сада нису могли поседовати – грађевинског земљишта... Прилично је јасно да овај закон треба да послужи једнократно, искључиво за решавање највеће бриге власника крупног капитала у овој земљи. Они су годинама стицали права коришћења грађевинског земљишта, што кроз приватизацију предузећа, што директном манипулацијом са државном и локалном управом. Сада је ваљда последњи моменат да се то право претвори у право својине, не водећи рачуна о непосредној штети која ће бити нанета грађанима... Поклањање грађевинског земљишта тајкунима, дефинитивно оставља државу без имовине чијом утилизацијом може да прикупља средства за остваривање основне делатности – одржавање школства и здравствене заштите и подмиривања обавеза према пензијско-инвалидском осигурању.”

Миша Бркић

--------------------------------------------------

Повучен из Одбора

Одбор за привреду и финансије одбио је јуче да се изјашњава о предлогу закона.

Предлог је затим повучен јер се о њему нису изјаснили ни Министарство финансија, нити остала надлежна министарства.