Ништа није неизбежно

Дуго сам се бавио спортом и због тога знам колико је за спортисте важна психологија. Заправо, један од најважнијих фактора у спорту јесте стварање перцепције код противника да је неизбежно да ти победиш, а он изгуби. Иста је ствар у међународној политици и у политици уопште. Многи политичари и дипломате, поготово данас, труде се да покажу да је њихова опција неизбежна и да сви њихови противници могу само да прихвате сопствени пораз. Када се погледа ситуација око Косова, ова тактика се јасно види већ годинама. Америчке дипломате још од 2005. говоре како је за Косово независност неизбежна. У томе су им се радо прикључиле дипломате и политичари из Европске уније, који сада говоре истим језиком, уз уверење да је свака друга опција по дефиницији лошија, јер је неизбежно да Косово буде "независно".

У Босни и Херцеговини ова тактика се користи већ деценијама од стране високог представника, где је његова воља приказана као неизбежна судбина за политичаре и грађане Босне и Херцеговине. У политичком контексту иста тактика се може видети у кампањи Хилари Клинтон за председницу Америке. Њен главни адут је да покаже гласачима да је неизбежно да ће она бити следећи председник Америке.

Ова тактика има за циљ да у старту порази свако противљење и свако супротно мишљење. Она хоће да створи перцепцију да је судбина већ одлучена и да нема нимало шансе да се та судбина избегне. Наравно, то одговара онима који хоће да наметну своју вољу и своје жеље другима. Али исто тако, у великој мери, то одговара и онима против кога је ово усмерено, зато што је најлакше прихватити своју сопствену немоћ и на тај начин избећи одговорност за сваки исход који може да се деси. У ово време може се створити један врло сервилан менталитет међу грађанима, где они почињу да виде сами себе као пасивне посматраче сопствених живота. У њима се убија жеља да одлучују о сопственој судбини и ствара се једна према свим врстама власти, а и према самом животу.

Баш због тога је ова пракса опасна, јер директно угрожава један од главних темеља демократије, а то је воља грађана да учествују у процесу демократије кроз изборе и кроз активизам. Сва је срећа да се ова тактика лако сузбија када наиђе на одлучну опозицију која почива на идеји да увек постоји избор и да ништа није неизбежно, наравно осим смрти. То значи, први пут када се разруши перцепција неизбежности све у вези са том перцепцијом почиње да пада у воду.

То се и десило с најновијом одлуком високог представника Мирослава Лајчака: неприхватањем те одлуке од стране Милорада Додика и других представника Срба у Босни и Херцеговини, не само да се показало да је могуће избећи наметнуте одлуке високог представника, него су тиме коначно потпуно негирана бонска овлашћења, преко којих је сваки високи представник градио свој ауторитет.

Слична ситуација се у Америци дешава са кампањом Хилари Клинтон. Барак Обама је успео да разбије перцепцију да је неизбежно да она буде изабрана као кандидат Демократске странке. Од тог момента њена кампања је у једној продуженој кризи, а она је бачена у потпуну дефанзиву. То је као у оној бајци о цару и његовој новој одећи, где је само било довољно да једно дете упре прстом и да каже из свег гласа "Цар је го". Да ли ће Србија да успе да пошаље неку сличну поруку Вашингтону и Бриселу о Косову?