ВРЕМЕ ДАТУМА

Благо неуротичном оптимизму, којим су дуго одисале изјаве политичара у вези са „што скоријим – само што није” напретком Србије у европским интеграцијама, изгледа је прошао рок. Лицитирање датумима и давање рокова постали су логичан исход и перцепција онога како јавност види суштину политике европских интеграција Србије – као једну бирократскотехничку кореспонденцију између неких канцеларија и директората, маратонских састанчења њихових и наших док се онај најзначајнији аспект унутрашње промене друштва слабо види или се уопште не претпоставља. Стекао се утисак да је довољно само да спустимо неке царине и да ћемо онда по некој инерцији ући у „бољи живот”, а ако сада тренутно Брисел није у стању да одобри Србији следећу (боље рећи прву) фазу интеграција онда једноставно нема шта да се ради већ можемо само да седимо и чекамо.

То једноставно није тачно. Има посла колико хоћете, само је потребно да га неко уради. Хајдемо редом. Шта је било са реституцијом, предусловом решавања свих својинских питања од чега зависи ниво страних инвестиција, или се можда још нису „стекле околности” за решавање тог питања? Власт која нема снаге да експроприше земљу од тајкуна и криминалаца за градњу најважнијег аутопута сигурно је да неће моћи ни да помисли да врати имовину старим власницима која сада припада финансијерима политичких партија. Шта се дешава са либерализацијом сектора јавних услуга где спадају нафта, струја, гас, пошта, Интернет? Докле ћемо плаћати најскупље, а најгоре гориво за аутомобиле да би финансирали огромне губитке НИС-а које су направили „партијски другари”, а за које опет неће нико одговарати? До када ћемо морати плаћати авионске карте Јата које су вишеструко скупље од тржишних да би одржавали најстарију авионску флоту у Европи која је годинама само партијски плен и предмет отимачине?

Даље набрајање укључује борбу против приватних монопола и већу заштиту потрошача, али ту је већ толико болно јасно да се ништа неће променити из општепознатих разлога да није потребно даље ни објашњавати. Што се тиче борбе против корупције, она ће постојати док год се ради о неким „нонејмовима” из унутрашњости који не могу да инкриминишу шире политичке кругове, али ће добро послужити за увек упражњено место на стубу срама. И медији ће, такође, имати да пишу и говоре о нечем новом барем дан-два, али се у изворе корупције коју су створили наопаки културни образац неће дирати.

Да избегнемо даље набрајање са сличним болним закључцима. Која би то онда била унутрашња промена система којој тежимо, а коју опет само сами можемо да спроведемо? То је афирмација човека као активног субјекта, слободног бића које има отворене могућности да самостално доноси одлуке у вези са својим животом са сопственом одговорношћу. Грађани су и даље врста пасивног објекта са намерно ограниченом слободом у служби одржања балсамованог политичко-економског модела. Када упоредите поверење које грађани имају у домаће институције, а које је стално на скандалозно ниском нивоу, са подршком грађана за придруживање ЕУ, које је увек преко 60 одсто, једини исправан закључак је да грађани у Европи виде спасиоца од својих домаћих неспособних политичара.

Најзанимљивије је то да је све горенаведено карактеристично како за Србију тако и за све остале земље западног Балкана (укључујући Хрватску), које тако жарко желе да једна пре друге постану чланице ЕУ. У тој чињеници је важан одговор због чега Европска унија сада једноставно не жели да разговара о даљем проширењу; гледају на наше земље као на једно „друштванце за избегавање” које још дуго неће бити зрело и спремно за прихватање европских вредности. Погледајмо какви су политички односи између Хрватске и Словеније због неког парчета мора, мало већег од дворишног базена, па онда односи између Србије и Хрватске које се међусобно оптужују за геноцид, или односи између Београда и Сарајева који перманентно опадају док Македонија још није смислила како ће да се зове због спора са Грчком. Регионални облици сарадње попут ЦЕФТА споразума или Регионалног савета постоје само на папиру и њихов учинак је раван нули.

Западни Балкан је за ЕУ постао генеричан појам који подразумева и превише проблема и превише историје, а премало спремности и храбрости за нова решења и визије будућности. Заокупљена сопственим проблемима Европска унија ће се све мање ангажовати у решавању наших билатералних проблема и условљавањем унутрашњих реформи.

Од сада ће све од нас зависити – како од наше унутрашње тако и спољашње (првенствено регионалне) политике. Ваљда ће неко одговоран заборавити на извештаје о свом рејтингу који се праве на пијацама и почети да размишља о Србији као о земљи у којој ће и он једног дана живети после фотеље као и сви други. И тај дан има датум.

директор „Правног форума“