Нови ветар са Крфа

Здружена војна вежба Украјине и НАТО-а, која се сваке године одржава под називом „Морски поветарац”, отказана је. У званичном саопштењу Војнопоморских снага Украјине које је стигло на адресе Команде америчких снага у Европи и шесте флоте, наведено је да украјински парламент (Врховна рада) није дао обавезно одобрење за присуство страних трупа на територији бивше совјетске републике. Овогодишња вежба предвиђена за период од 13. до 26. јула, требало је да буде најмасовнија до сада, уз учешће 16 држава.

У међувремену, Русија је у понедељак покренула унапред најављену велику војну вежбу „Кавказ 2009” коју је по обимности могуће упоредити тек са сличним вежбама из совјетског периода. За ту прилику на полигонима десет руских федералних република и округа окупило се 8.500 војника, 200 тенкова, 450 оклопних возила, 250 артиљеријских оруђа... Није чудо што су поједини западни аналитичари ове маневре оценили као увод у нови руско-грузијски сукоб, жешћи и од оног прошлогодишњег када је кавкаска република изгубила суверенитет над Абхазијом и Јужном Осетијом.

Грузија стављена ад акта

У таквим околностима одржано је током викенда на Крфу заседање Савета Русија-НАТО. И све је окончано зачуђујуће помирљивим изјавама, са обе стране: размирице треба оставити по страни, превише је других проблема који притискају данашњи свет. Што се тиче алијансе, прошлогодишњи рат у Грузији је стављен ад акта, много је важније окренути се Авганистану, јер ту ствари не иду баш најбоље. После одлуке да се повуку са ирачког бојишта Американци, као челна снага западног војног савеза, све ближе су сазнању да им ни у Централној Азији нема опстанка уколико нешто не промене, а то „нешто” требало би да им обезбеди обновљено савезништво са Русијом.

„Рад Савета Русија-НАТО, који је замро после грузијских догађаја, поново је оживљен. Не сматрам да је тај проблем у потпуности превазиђен, али га свакако не би требало схватити као камен спотицања у нашим односима”, изјавио је задовољно генсек алијансе Јап де Хоп Схефер. Његов саговорник руски шеф дипломатије Сергеј Лавров вешто се уклопио у претходну констатацију: „Одлуке које смо донели након што је Тбилиси покренуо рат неповратне су, и као такве их треба тумачити у будућим практичним односима.” А то подразумева све: од заједничког гашења ратних жаришта, па преко разговора о смањењу нуклеарног наоружања, до обустављања даљег ширења НАТО на исток.

У том смислу алијанса се нашла на некој врсти прекретнице. „НАТО се ‘заглавио’ у свом походу на бивше совјетске републике”, тврди руски амбасадор при алијанси Дмитриј Рогозин и додаје: „Даље ширење за сада није изгледно. Чак ни када се говори о Украјини и Грузији, а о другим државама да и не говоримо. Очигледно, програм ‘Партнерство за мир’, замишљен као нека врста улазнице у западни војни савез – исцрпен је. У Бриселу не знају како у будућности да играју на ту карту”, тврди руски дипломата. „Немају јасну визију како да развијају своју организацију: да ли да се глобализују и претворе у светског жандарма, или да се врате Петој тачки устава алијансе према којој су све чланице обавезне да, у случају напада на било коју државу савезницу, то тумаче као напад на целу организацију.”

Половични савези

Ствари, дефинитивно, нису сасвим јасне. Наиме, како је недавно устврдио амерички експерт Даглас Бандоу, свака земља која се нађе пред дилемом да ли да крене у сукоб који није њен, мора да води рачуна, пре свега, о сопственим интересима, а тек потом о обавезама које проистичу из чланства у овом или оном војном савезу. Када је реч о НАТО-у „није немогуће да се и САД, у неком хипотетичком рату, нађу усамљене, без помоћи савезника”, сматра Бандоу. Уосталом, сукоби у Ираку и Авганистану су то већ показали. Стрпљење и ентузијазам савезника у поменутим случајевима спласнули су онога тренутка када је постало јасно да се ови ратови воде не са заједничким циљем већ, пре свега, зарад интереса Вашингтона.

Сазнање да војни савези нису богомдано решење за безбедност, ни групе земаља ни сваке од њих понаособ, Русија је искористила тако што је западној страни изнела своје виђење партнерства, а које се своди на принцип да свака чланица НАТО у контактима са Москвом наступа као независан субјект, а не као гласноговорник групе од 28 држава. Овим се, према мишљењу Руса, не дезавуише НАТО као организација, већ се сарадња своди на своју суштину – међусобну помоћ држава, без икаквих условљавања.

Звецкање оружјем на релацији Вашингтон – Москва које је у протеклој години у једном тренутку најављивало чак и повратак „хладног рата”, срећом, утихнуло је. Испоставило се, наиме, да другима, пре свега Северној Кореји и Ирану, то звецкање иде боље од руке.