У чудесном Врту уживања

У Центру за графику и визуелна истраживања, основаном при Факултету ликовних уметности у Београду, промовисане су две нове графике Халила Тиквеше. Својим лапидарним иконографским решењем, ови радови из циклуса "Плодови" представљају тачку у којој је генерисано ауторово креативно искуство. Тиквешин стваралачки тренутак у знаку зрелог животног доба, у исто време, обогаћен је изложбом изабраних графика малог формата (1960–2007), уз групу асамблажа и објеката. Уметничка пракса (и Тиквешин пример) потврђују да мала графика, као слободан графички лист, носи у себи све промене креативне осетљивости, моћ појединца и особености одређеног графичког проседеа; као уметничко дело она не представља уступак ни једном другом фактору сем што је малих димензија.

Како је реч о графичару који је 60-их, 70-их па и 80-их година 20. века представљао маркантну уметничку појаву без које данас није могуће писати историју савремене графике у Србији и екс-Југославији, овом поставком се, исто тако, подсећа јавност на један незаобилазни стваралачки опус. Тиквеша је 2004. године истовремено излагао у три београдске галерије – у Графичком колективу је представио, у избору из графичког опуса, своја антологијска дела; овом новом поставком наставља се резимирање његових различитих временских и поетских сегмената.

Ликовни фокус Халила Тиквеше обележен је естетиком еротског и сензуалног која потенцира доминантну чулност женске телесности у свету налик чудесном Врту уживања. У алузивној антропоморфности трабакуле, честом мотиву Тиквешиних графика, концентрисана је енергија и страст, носталгија и меланхолија, искрена емоција и тишина музичке фразе, атмосфера тајне љубавне пустоловине и хедонизам путеног тела, исконска чежња и непатвореност узвишеног, медитативна усамљеност и ћутање, сенке ствари и бића у њиховој тишини и полифонији сензација, присно и удобно располагање Пустињом времена, стање Пејзажа и фоцус Уточишта, појам Нарочитог времена и есенција Свечаног тренутка…И сами наслови његових графичких циклуса као варијације тема – Љето, Одијес и Калипсо, Чари жене, Као срж љета – отварају широко комуникацијско поље на којем се заснива Тиквешина стваралачка изворност, полифона структура дела, жестина уметничке егзекуције. Заиста, у поетској садржини Тиквешиног графичког рада, уз меморисане слојеве и ликовно транспоноване завичајне сензације Херцеговине и Неретве, налази се и комплекс стања и појава које, по логици ствари, имају своју природну, вишедеценијску стваралачку генезу. Специфичност сопствене креативне позиције Тиквеша заснива на видовима поетске фигурације и индивидуалне експресије, а сам аутор је, још 1964, изјавио да га привлачи магични реализам и поезија надреалног.

Асамблажи и објекти представљају визуелну и идејну целину, фрагментарну збирку артефаката из уметниковог дневника насталу у игри сакупљања, промишљања и комбиновања.