Пупољак руже, оружје за обрачун

Од нашег дописника
Москва – Ако се с мојим делом упореде дела таквих фирми као што су „Тифани”, „Бушеран” или „Картије”, онда они сигурно имају више драгоцености него ја. Али то су трговци, а не јувелири–уметници. Мене мало занима скупоцена ствар ако је њена вредност само у томе да је у драгоцени метал усађено много брилијаната или бисера – говорио је својевремено Карл Фаберже. Вероватно је зато његов јувелирни бизнис надживео и њега и његове директне потомке, а читава једна епоха добила његово име. На аукцијама, ремек-дела јувелирнице „Фаберже“ се, упркос кризи, и данас плаћају „сувим златом“, а интересовање за његове минијатуре потврђују и редови на свим изложбама у свету где се оне појављују. Музеј Пушкина у Москви у коме је изложено око 300 Фабержеових минијатура посетило је за три недеље више од 30.000гледалаца.  

 Драго камење, филигрански јувелирски радови, механичке тајне ускршњих јаја, максимални луксуз у најминималнијој могућој форми – то су неспорни квалитети најбољих комада колекције Фаберже. Табакере, сатови, окови за иконе, помало наивни цветићи у чаши с „водом“ од планинског кристала, послужавници, дугмад за кошуљу, минијатурне пудријере, прибор за нокте... Ту је све што се у обичном животу користило, и што није, али се некоме допадало – укључујући раскошне рамове за фотографије и дршке за кишобране... у ренесансном стилу, с познавањем модерне (узгред, међу ауторима скица за минијатуре био је и чувени Александар Беноа) и с акцентом à la russe. Фаберже је данас славнији него што је био за живота. Можда и зато што се „епоха Фаберже“ понавља. То је епоха и данашњих руских олигарха, који исто као руски цареви могу себи да приуште све што пожеле. Уосталом, један од њих, Виктор Векселберг, заслужан је што се колекција налази у Русији.

(/slika2)Породица Фаберже доселила се у Русију у седамнаестом веку бежећи од француског краља Лудвига Четрнаестог који је прогонио хугеноте. Средином деветнаестог века Густав Фаберже отворио је јувелирницу у Петербургу, али ће она постати позната тек кад је наследи његов син Карл. А почело је тако што је руски император Александар Трећи, 1885. године, пожелео да својој жени поклони „оригиналан“ поклон за Ускрс. Фаберже је направио бело јаје са златним жуманцетом у коме је била мала златна кокошка. Царици се толико допало да је пожелела да сваке године добија таква изненађења. Од тада почиње слава Фабержеа. За нешто више од 30 година направио је за царску породицу око 50 ускршњих јаја од најразличитијих материјала и драгог камења. У јајету је увек морало бити изненађење – минијатурни дворац, јахта, воз или фигура птице или животиње. Последњи производ из те серије било је јаје  „Орден светог Ђорђа“ које је Николај Други, последњи руски цар, поклонио својој мајци Марији Фјодоровној у пролеће 1916. Мајстор је бележећи у минијатурама најважније догађаје руске историје и личног живота царске породице – имендане, годишњице крунисања, царевања – направио својеврсни историјски калеидоскоп.

Али производа са чувеним печатом има далеко више – било је то време кад у свету нико није био раван руским јувелирима, па су наруџбине пљуштале са свих страна.

После свргавања монархије, Карл Фаберже је затворио своју радионицу у Петербургу и напустио Русију. У јесен 1920. је умро. Домовину су напустили и његови радови. Совјетској влади је био потребан новац, а не ремек-дела јувелирске уметности. Већи део ускршњих јаја био је продат у иностранству. Највећу приватну колекцију (деветцарских ускршњих јаја) успео је да сакупи медијски магнат Малколм Форбс. После његове смрти одлучено је да их прода аукцијска кућа „Садеби“, али је Виктор Векселберг, оснивач културно-истријског фонда „Везе времена“, након дугих преговора успео да откупи читаву колекцију и врати је у Русију. Званично није објављено колико је за то платио,али се говори о најмање 100 милиона долара.

(/slika3)Централно место на изложби у Музеју Пушкина заузима најпознатије јаје у свету које је добило име „крунисање“. У њему је смештена минијатурна копија императорских кочија којима су се возили на крунисање руски цареви од 18. века. А праве кочије налазе се у музеју Ермитаж – занимљиво је да су се, кад их је требало рестаурирати, мајстори оријентисали према минијатурној Фабержеовој копији. Поред њих је јаје „висибабе“ које је Николај Други поклонио својој жени Александри Фјодоровној. Из њега, кад се отвори, излазе три медаљона са портретима цара и његове две старије кћери – Олге и Татјане. Сматра се да је царица то јаје највише волела. Ту је још једно ремек-дело – јаје „ловорово дрво“. Сваки листић је направљен од нефрита,а унутра је смештена птичица. И „пупољак руже“ који је, према легенди, касније допао једном Енглезу,а овај њиме гађао своју жену...

Минијатурна бомбоњера у облику јајета припадала је грчком краљу Георгу Првом, рођеном брату руске царице Марије Фјодоровне, а у колекцији „Сафара“ сакупљени су сатови, рамови за фотографије, мастионице, пера, печати, упаљач у облику самовара... који су припадали европским царевима и краљевима.

Ту су и други радови светски познатог бренда,али и ремек-дела којасу урађена у другим радионицама. Посебна сала посвећена је „Светим ликовима“ – иконама у драгоценој опреми које су направљене у фирмама Овчиникова, Хлебњикова, Морозова – рамови од злата, ореоли од драгог камења, а одећа од бисера... И још – дијаманти, нефрит, ахат, чувени „емајл Фаберже“ који се добијао у неколико етапа. Мајстори су пронашли 140 нијанси и успели да измисле посебну технологију „гијоширање“ – специјални начин обраде металног предмета после чега се на њему формира узорак који избија кроз површину од емајла.

Нису сви сматрали да су Фабержеови производи високе уметничке вредности, неки су говорили да је то кич, али уметност Карла Фабержеа надживела је и њих.