ЛЕВИЦА И СРПСКИ ТАЧЕРИЗАМ

Протагонисти неодговорног и грамзивог неолибералног капитализма убацили су свет у економске и политичке вирове који прете да прогутају многе вредности демократије.

Готово да је опште место да се у спазму криза друштва окрећу надесно тражећи спас у месијанским ауторитетима и тевтонској дисциплини. Било је тако 1929, понавља се по Европи данас. Сведоци смо налета неоконзервативизма, анархичног неолиберализма, верске ортодоксије или национализма.

Овде није ништа друкчије. Погледајте младе људе. Ако је младост по дефиницији „револуционарна”, онда је ситуација у Србији поприлично забрињавајућа. Нисам за екстреме, али закључујем да нема баланса.

На једној страни гледамо јуриш десничарских јуноша, од неонациста „Националног строја” до разних „копљаника цара Лазара”. На другој – ништа. Нема маоиста, троцкиста, марксиста-лењиниста.

Дебаланс се региструје и на нивоу умерене деснице и умерене левице. Социјалне невоље очито погодују првима и представљају претњу савременој левици, без које нема озбиљне земље.

Иза мултипл кризе ипак се крије и понека добра вест. Анализа односа између тржишта и капитализма, с једне стране, и друштва и демократије, с друге, указује да се између њих провлачи заједничка потка и да је међусобни однос ових снага – шанса левице.

У свету је све почело кризом финансијских институција, тријумфом конзумизма незаситих банкара. Политичари су банке измакли од демократске контроле. Ако је тако, онда је Србија претеча кризе. Овде су банке, уз малу помоћ „калашњикова”, склоњене од контроле и пре него што је демократија узела маха.

Истовремено, попут скандала с трошковима британских парламентараца, и овде су многи посланици разних сазива и политичких боја показивали да су више заинтересовани да набоље промене своје станове него свет у коме живе.

Ипак, једна од највећих криза капитализма у форми у којој га познајемо тиче се свих нас. Уништење човекове околине и драматичне климатске промене доказ су социјалне неодговорности.

На путу смо да уништимо планету јер, попут алавих посланика, нисмо у стању да прекинемо да купујемо ствари за које верујемо да их не само желимо, већ да су нам неизбежно потребне. То је једина понуђена верзија доброг живљења.

Ове мултипл кризе дуго су се приближавале и требаће доста времена да буду разрешене. Призвале су духове деснице али могу и да означе почетак нове прогресивне ере.

Свет политике се узбуркао. Угрожени радници пружају отпор општем осиромашењу. Бирачи чекају прилику да искажу незадовољство. Намах, као директна последица кризе, свако има нешто да каже.

Уместо повратка преткризној политици задуживања, дивљих приватизација и турбо-конзумизма, левица мора да створи нови терен на коме ће се борити за равноправнију, демократичнију и одрживу будућност. Повратка старом нема, па питање није да ли треба градити боље друштво, већ како то учинити.

Нисам уверен да овде владајућа коалиција центра-левице чини све како би хуманизовала каубојски капитализам с почетка транзиције. Биће потребно много напора да се искорени инстант култура која се – тражећи све и одмах – уселила у школе, болнице, у наш свакодневни живот.

Додатни проблем, који није само српска ексклузива, јесте систематско слабљење институција које омогућавају демократске промене. Поменете ли овде парламент, сви се смеју као да гледају Монтија Пајтона. Синдикати су дуго чамили у заветрини. Не случајно, већ као последица жељеног политичког дизајна.

Оног тренутка када савремена левица прихвати „неизбежност” тржишног фундаментализма, потписала је читуљу социјалдемократији. Свеприсутна глорификација тржишта – у чему овде предњачи 17 недодирљивих тачеровских експерата – учинила је српску привреду не само рањивом, већ је и оставила без визија.

Они који би да све људе сведу на потрошаче, тврде да економска ефикасност и социјална правда иду руку под руку. Али, зар флексибилна тржишта рада не затварају радна места, смањују зараде и уводе дуже радно време?

Они с друге стране верују да социјална демократија почива на премиси да учешће људи у управљању или коришћењу политичких институција, јавних сервиса и радних места стимулише личне максимуме – јер свачији глас се чује.

Да би искористила овај кризни моменат, демократска левица мора свој морални компас да усклади према координатама одговорности, једнакости, солидарности и ефикасности. Политички систем ће закржљати уколико његовим венама не протиче више идеолошке крви. Десница и левица не могу да буду исто.

Кључ демократије је како нас она све оснажује, а не како нас контролише. Да бисмо се надали било каквом побољшању стања у парламенту, руководство ове земље мора да покаже да не верује само члановима својих партија, већ свима.

Неопходна је већа демократизација јавних сервиса и локалних власти. Важно је и цивилно друштво: синдикати, невладине организације, сва места на којима грађани могу да уче да буду грађани. Додао бих да је нужна и демократизација радних места која би раздрмала успаване производне потенцијале.

Не бисмо смели да окренемо леђа бирократизованој, партиократској и неефикасној српској држави само зато што је економска криза. Добро друштво је оно које сами себи правимо.

Да ли је људима потребна заштита од глобалног капитализма? Да ли би требало да имамо друштво с више социјалне једнакости? Да ли људи могу да остваре више заједно него појединачно?

Мој одговор је „да”. Потребни смо једни другима, потребно је друштво, повећава се потреба за демократијом. Долази време за прављење боље државе. Вероватно и зато нас, по свим предвиђањима, ишчекује врућа јесен.