LEVICA I SRPSKI TAČERIZAM

Protagonisti neodgovornog i gramzivog neoliberalnog kapitalizma ubacili su svet u ekonomske i političke virove koji prete da progutaju mnoge vrednosti demokratije.

Gotovo da je opšte mesto da se u spazmu kriza društva okreću nadesno tražeći spas u mesijanskim autoritetima i tevtonskoj disciplini. Bilo je tako 1929, ponavlja se po Evropi danas. Svedoci smo naleta neokonzervativizma, anarhičnog neoliberalizma, verske ortodoksije ili nacionalizma.

Ovde nije ništa drukčije. Pogledajte mlade ljude. Ako je mladost po definiciji „revolucionarna”, onda je situacija u Srbiji poprilično zabrinjavajuća. Nisam za ekstreme, ali zaključujem da nema balansa.

Na jednoj strani gledamo juriš desničarskih junoša, od neonacista „Nacionalnog stroja” do raznih „kopljanika cara Lazara”. Na drugoj – ništa. Nema maoista, trockista, marksista-lenjinista.

Debalans se registruje i na nivou umerene desnice i umerene levice. Socijalne nevolje očito pogoduju prvima i predstavljaju pretnju savremenoj levici, bez koje nema ozbiljne zemlje.

Iza multipl krize ipak se krije i poneka dobra vest. Analiza odnosa između tržišta i kapitalizma, s jedne strane, i društva i demokratije, s druge, ukazuje da se između njih provlači zajednička potka i da je međusobni odnos ovih snaga – šansa levice.

U svetu je sve počelo krizom finansijskih institucija, trijumfom konzumizma nezasitih bankara. Političari su banke izmakli od demokratske kontrole. Ako je tako, onda je Srbija preteča krize. Ovde su banke, uz malu pomoć „kalašnjikova”, sklonjene od kontrole i pre nego što je demokratija uzela maha.

Istovremeno, poput skandala s troškovima britanskih parlamentaraca, i ovde su mnogi poslanici raznih saziva i političkih boja pokazivali da su više zainteresovani da nabolje promene svoje stanove nego svet u kome žive.

Ipak, jedna od najvećih kriza kapitalizma u formi u kojoj ga poznajemo tiče se svih nas. Uništenje čovekove okoline i dramatične klimatske promene dokaz su socijalne neodgovornosti.

Na putu smo da uništimo planetu jer, poput alavih poslanika, nismo u stanju da prekinemo da kupujemo stvari za koje verujemo da ih ne samo želimo, već da su nam neizbežno potrebne. To je jedina ponuđena verzija dobrog življenja.

Ove multipl krize dugo su se približavale i trebaće dosta vremena da budu razrešene. Prizvale su duhove desnice ali mogu i da označe početak nove progresivne ere.

Svet politike se uzburkao. Ugroženi radnici pružaju otpor opštem osiromašenju. Birači čekaju priliku da iskažu nezadovoljstvo. Namah, kao direktna posledica krize, svako ima nešto da kaže.

Umesto povratka pretkriznoj politici zaduživanja, divljih privatizacija i turbo-konzumizma, levica mora da stvori novi teren na kome će se boriti za ravnopravniju, demokratičniju i održivu budućnost. Povratka starom nema, pa pitanje nije da li treba graditi bolje društvo, već kako to učiniti.

Nisam uveren da ovde vladajuća koalicija centra-levice čini sve kako bi humanizovala kaubojski kapitalizam s početka tranzicije. Biće potrebno mnogo napora da se iskoreni instant kultura koja se – tražeći sve i odmah – uselila u škole, bolnice, u naš svakodnevni život.

Dodatni problem, koji nije samo srpska ekskluziva, jeste sistematsko slabljenje institucija koje omogućavaju demokratske promene. Pomenete li ovde parlament, svi se smeju kao da gledaju Montija Pajtona. Sindikati su dugo čamili u zavetrini. Ne slučajno, već kao posledica željenog političkog dizajna.

Onog trenutka kada savremena levica prihvati „neizbežnost” tržišnog fundamentalizma, potpisala je čitulju socijaldemokratiji. Sveprisutna glorifikacija tržišta – u čemu ovde prednjači 17 nedodirljivih tačerovskih eksperata – učinila je srpsku privredu ne samo ranjivom, već je i ostavila bez vizija.

Oni koji bi da sve ljude svedu na potrošače, tvrde da ekonomska efikasnost i socijalna pravda idu ruku pod ruku. Ali, zar fleksibilna tržišta rada ne zatvaraju radna mesta, smanjuju zarade i uvode duže radno vreme?

Oni s druge strane veruju da socijalna demokratija počiva na premisi da učešće ljudi u upravljanju ili korišćenju političkih institucija, javnih servisa i radnih mesta stimuliše lične maksimume – jer svačiji glas se čuje.

Da bi iskoristila ovaj krizni momenat, demokratska levica mora svoj moralni kompas da uskladi prema koordinatama odgovornosti, jednakosti, solidarnosti i efikasnosti. Politički sistem će zakržljati ukoliko njegovim venama ne protiče više ideološke krvi. Desnica i levica ne mogu da budu isto.

Ključ demokratije je kako nas ona sve osnažuje, a ne kako nas kontroliše. Da bismo se nadali bilo kakvom poboljšanju stanja u parlamentu, rukovodstvo ove zemlje mora da pokaže da ne veruje samo članovima svojih partija, već svima.

Neophodna je veća demokratizacija javnih servisa i lokalnih vlasti. Važno je i civilno društvo: sindikati, nevladine organizacije, sva mesta na kojima građani mogu da uče da budu građani. Dodao bih da je nužna i demokratizacija radnih mesta koja bi razdrmala uspavane proizvodne potencijale.

Ne bismo smeli da okrenemo leđa birokratizovanoj, partiokratskoj i neefikasnoj srpskoj državi samo zato što je ekonomska kriza. Dobro društvo je ono koje sami sebi pravimo.

Da li je ljudima potrebna zaštita od globalnog kapitalizma? Da li bi trebalo da imamo društvo s više socijalne jednakosti? Da li ljudi mogu da ostvare više zajedno nego pojedinačno?

Moj odgovor je „da”. Potrebni smo jedni drugima, potrebno je društvo, povećava se potreba za demokratijom. Dolazi vreme za pravljenje bolje države. Verovatno i zato nas, po svim predviđanjima, iščekuje vruća jesen.