Расељавање "сабирног центра"

Косовска Митровица - Северни део Косовске Митровице, у коме данас махом живе Срби, трећина је некадашњег града у којем сада живи око 22.000 становника. Око 5.000 су интерно расељена лица, највише из јужне стране Ибра и суседних општина Вучитрн, Обилић и Србица, чија имовина је уништена или узурпирана. Зато је кров над главом један од највећих проблема који овдашња локална власт у последње време покушава да реши сопственим средствима, али и уз несебичну финансијску помоћ града Београда.- После 1999, а посебно мартовских догађаја 2004, ситуација са прогнаним лицима је очајна. Свињаре, једино српско село јужно од Косовске Митровице, до темеља је спаљено и опљачкано, а сви његови становници су протерани. Овде, такође, имамо још и избеглице из ратова са почека деведесетих, са простора Хрватске и БиХ - каже за наш лист др Србољуб Миленковић, координатор саветодавног тела за Косовску Митровицу, што би у уобичајеним околностима био ранг председника општине.

Будући да је Унмикова администрација 2002. угасила општину Косовска Митровица, формирано је шесточлано саветодавно тело са координатором на челу. Миленковић истиче да је њихова срећа што имају доста запослених на буџету Републике Србије, па северни део града има приходе од опорезивања дохотка, који нису мали за услове на Косову и Метохији. Рационалним располагањем овим средствима одржавају се јавне функције, а почели су да купују и станове на тржишту за смештај расељених.- Прве станове из сопственог буџета купили смо 2004. године. Подигли смо и зграду од 30 станова у Колашинској улици, а крајем прошле године уз помоћ града Београда и покојног градоначелника Ненада Богдановића, који је више пута долазио у Косовску Митровицу са тадашњим директором Народне канцеларије Драганом Ђиласом, почели смо изградњу још једног објекта од 24 стана, који би ових дана требало да буду усељени - истиче др Србољуб Миленковић.

Одмах поред ове зграде, локална власт започела је сопственим средствима и трећи објекат са такође 24 стана. Миленковић каже да постоје наговештаји да ће Београд преузети и финансирање њене изградње. Купују на тржишту и дотрајале куће - Координациони центар и Министарство за Косово и Метохију платили су три објекта, које је општина реконструисала својим парама, и ових дана у њих ће бити усељено 16 породица.- Многе српске породице су смештене у албанским становима, а Косовска поверилачка агенција хоће насилно да их избаци на улицу. Албанци неће да се враћају, неће да продају станове, неће да узму ни кирију, већ само захтевају кључеве. Успели смо да стопирамо да Унмикова полиција и КПС 10. децембра истерају 13 породица. Ми немамо где да сместимо те људе, нити они могу да се врате у своје домове, и како знамо и умемо морамо наставити изградњу станова - каже др Миленковић.

Према његовим речима, колективни центар за расељена лица у старој згради Основне школе "Бранко Радичевић" недостојан је људског живота. Општина је донела одлуку да га угаси, а породице смести у новосаграђене станове. Простор би потом требало да буде адаптиран уз помоћ владе и додељен Правном и Природно-математичком факултету и Универзитетској библиотеци, који су стационирани у северној Косовској Митровици.

Репортер "Политике" посетио је ову зграду, коју су Митровчани прекрстили у "сабирни центар". Руиниране учионице су преграђене напола и кроз прозор сваке вири по један сулундар. По ходницима су смештена дрва и прострт веш, а некадашњи ђачки нужници сада су импровизована спратна купатила (ако се овим речима то уопште може описати).- Овде сам пуних осам година. Родом сам из Лепосавића, а од 1973. до рата сам живела код железничке станице у јужној Митровици. Долазе новинари, телевизије, питају ме нешто, сликају и оду, а ја остајем. Немам више нигде никога и не знам докле ћу овако - јада нам се старица Роксанда - Роза Костић, којој друштво у мрачној соби, препуној разног крша, прави неколико мачака.

Њене прве комшије су млади брачни пар Ненад и Милена Миладиновић, који имају три ћерке - Анастазију (5), Анђелу (3) и десетомесечну Достану. Ненад је родом из Косова Поља, Милена из Приштине, а нашли су се и узели као избеглице у Крагујевцу 2001. године. Њихов део "учионице" је чист и уредан. - Пре годину дана, вратили смо се из Крагујевца, јер више нисмо могли да плаћамо кирију. Радим на грађевини за надницу од 10 евра, са својом храном, али сваки дан нема посла. Старије девојчице су нам добро, међутим, Достана се родила са деформитетом левог стопала и има бронхијалну астму. Лекари кажу да је неопходан хируршки захват у Дечјој болници у Тиршовој у Београду. Већ смо је тамо водили, али је операција отказана због погоршаног општег здравственог стања - каже Ненад Миладиновић.

Миладиновићи се надају да ће се наћи на списку за стан, али и страхују да не буде неких веза и протекција. Од Црвеног крста недавно су добили пакет са 12 килограма брашна, 10 паштета, четири литре уља, четири килограма шећера, по два килограма соли и пиринча и паковање макарона, што је годишње следовање, а од Унмика два метра дрва. Кажу да децу купају, као у стара времена, у соби у кориту, јер се плаше да не добију неку болест.