Досад нисмо лоше прошли

Влада Мирка Цветковића, која би за српске прилике вероватно била сасвим успешна у некризним временима, заиста је имала пех. Морала је, за разлику од свих других до сада, да се погледа очи у очи са глобалним економским цунамијем.

Претходне владе после 2000. имале су могућност да, када нешто зашкрипи у економији, продају део државне имовине и тако закрпе рупе у буџету. А Цветковић не само што скоро нема више ште да прода, него нема више ни ко да купи, јер се велике светске компаније и саме грчевито боре за опстанак. Тако је премијеру, чији је мандат почео ратификацијом споразума са ЕУ и Русијом, изручењем Радована Караџића, склапањем уговора са Фи„јатом” и дипломатском победом у Уједињеним нацијама, сада преостало да голим рукама вади кестење из ватре. Више наслеђено туђе, али и своје, јер је његов мандатарски експозе неке већ евидентне претње углавном потценио и кумовао губљењу времена.

Седмог јула, у уторак, навршиће се годину дана од када је Цветковић поднео експозе у скупштини. Тада је у Народној скупштини већина подржала премијера, његових 26 министара и потпредседника и формирана је про„европска социјално одговорна влада”, једна од најгломазнијих у Европи. Међутим коалиција састављена од неколико страначких савеза (За европску Србију, СПС-ПУПС-ЈС и партије мањина) ускоро се суочила са озбиљнијим изазовима него што су били преговори о ресорима и подели одговорности, где је велики број странака обезбедио функције за своје кључне људе. Светска економска криза, иако је у Србију стигла са одређеним закашњењем, довела је до тога да је Цветковићев експозе готово у целини пао у воду, па је нужно било престројавање у ходу. Али то не мора нужно да буде одраз слабости, већ и способности за признавање грешака и њихово поправљање.

Према оценама економских експерата, саговорника „Политике”, влада и њен премијер покушали су да исправе државни брод који је већ понео цунами-талас економске кризе, али и да га колико-толико задрже на курсу зацртаном у предизборној кампањи. Као додатни проблем показало се и то што су коалициони партнери водили своје одвојене кампање, обећавајући, наравно, све оно што су сматрали да је њиховом бирачком телу на срцу. И да до кризе није дошло, аналитичари су још пре збора упозоравали да такав списак жеља једноставно није остварив (две милијарде евра за пензије, 200.000 нових радних места, Србија кандидат за ЕУ крајем прошле или почетком ове године...). Кризни тренутак истине суочио је владу са неминовношћу хитних и доста болних резова.

(/slika2)– Генерално, резултати су негативни када је реч о економској страни. Пошло се са једном оценом ситуације, а касније се показало да је то била погрешна процена. Сада се импровизује и дошли смо у ситуацију која је готово хаотична – оцењује професор Бечког института за међународне економске студије и члан политичког савета ЛДП-а Владимир Глигоров.

– Очекивало се, и ја сам био један од оних који је писао о томе, да ће влада другачије приступити задатку. Било је неопходно да се изврше озбиљне промене јер је стање било неодрживо независно од кризе. Велики трговински дефицит, фискални дефицит, престанак реформи. Очекивало се да ће влада имати сасвим другачији приступ – додаје Глигоров.

Професор Економског факултета и саветник премијера Јуриј Бајец појашњава да се влада од почетка мандата сусрела са два велика ограничења:

– Прво, то су наслеђени проблеми, произашли из вишегодишњег модела понашања где је лична и јавна потрошња расла много брже од оствареног бруто домаћег производа, што је у земљи стварало инфлаторне притиске и, с друге стране, појачавало спољнотрговински и платни дефицит земље. Друго, светска економска криза у великој мери троши енергију и капацитете владе на решавање текућих економских и социјалних проблема у условима опадајуће економске активности и раста незапослености. Слична ситуација је и у многим другим земљама. Упоређујући се са њима, може се рећи да Србија до сада у тој кризи и није тако лоше прошла.

Да су проблеми добрим делом наслеђени, са Бајецом се слаже и његов колега са Економског факултета, професор Павле Петровић, који истиче да је основна одлика економске политике владе – неодлучност:

– Ова влада је зауставила тренд повећања јавне потрошње који постоји од 2006, када су расле плате, пензије, субвенције, државне позајмице... Са друге стране, порези су смањивани, што је довело до повећања потрошње и дефицита. Тако смо потпуно неприпремљени дочекали кризу, када је уследила помоћ, али и притисак ММФ-а за покретање пакета мера.

– Мере прилагођавања кризи биле су недовољне и влада је била неодлучна. Први ребаланс буџета био је у октобру, када је већ било јасно да је криза ударила јако по развијеном свету и да ће доћи код нас. Влада је попустила притиску и повећала пензије. Потом се видело да морамо у априлу поново да правимо ребаланс. Приметна је била жеља да се смањи потрошња за три одсто бруто друштвеног производа –са 44 на 41 одсто. Али то није и неће бити постигнуто. Одустало се и од додатног пореза на све плате преко 17.000 динара. То је била нужна, мада непопуларна мера. Али влада није била одлучна да спроведе. Зато, сада имамо ситуацију да ће буџетски дефицит уместо три одсто нарасти и до пет одсто БДП-а – процењује Петровић.

Јуриј Бајец има више разумевања за владу, не само зато што помаже Цветковићу. Његово је мишљење да је доста тога урађено и у условима економске кризе:

– Ценим опредељење владе да у тешком тренутку почне са применом ССП-а и сада нешто бржим усвајањем европских закона, као доказ њене проевропске оријентације. Приметно је побољшање економске позиције Србије у региону, започети су аранжмани у области путне, енергетске и телекомуникационе инфраструктуре. Активиране су краткорочне мере за ублажавање ликвидности привреде и очување незапослености и започето је смањење јавне потрошње.

Саветник премијера упућује и низ критика влади, пре свега због спорог мењања пословног и инвестиционог амбијента, али и због не„прихватљивог оклевања да сада, када је светска криза до краја оголела наше унутрашње економске проблеме, које смо сами створили, храбрије крене у темељну реформу јавног сектора, како би се трајно растеретила привреда”. Коментаришући поједине ставове из премијеровог експозеа, Бајец напомиње да је праву оцену могуће дати тек после пуног мандата владе:

– Нема нових 200.000 радних места, већ је битка да број оних који ће да изгубе посао буде што мањи. Проблем је и изузетно сложена коалиција која је прилично „коштала”, сви знамо колико и како. Влада је могла да буде ефикаснија, да је имала мање „коалиционог састава”, неке мере је могла рестриктивније и ригорозније да спроведе и у том смислу би лакше дисала.

А шта се може даље очекивати?

–Влада ће морати храбрије а вуче потезе који се односе на јавну потрошњу. Јесен никада Србији није била пријатна јер је то време када се људи врате са одмора и онда се накупе разне ствари – школска година, зимница, грејна сезона... Увек је била нервоза у септембру и октобру, али мислим да влада може да издржи изазове који следе на јесен. Влада има амортизере, кроз договоре са ММФ-ом и започете аранжмане и нове кредите са Русијом, ЕУ и Кином – наводи Јуриј Бајец.

Шта даље, питамо професора Глигорова?

– Политика курса, фискална политика, све је то требало поново размотрити. Управо супротно, влада је заузела став да је потребно појачати јавну потрошњу и њену социјалну страну. Сада опет имате исти скуп проблема са којима се иде у разговоре са ММФ-ом, крајем августа и почетком септембра. Основни проблем била је погрешна процена кључних фактора у влади из Г17 плус и ДС-а, јер нису морали да пристану ни на повећање пензија, ни на идеју о социјалној влади – тврди Владимир Глигоров.

Павле Петровић верује да је на јесен неизбежан и нов ребаланс буџета, али и нови трогодишњи програм, који би био политички обавезујући, и да иза њега морају да стану и влада и председник републике.

– У супротном, имаћемо велику јавну потрошњу, мали раст запослености и производње, могуће и инфлацију. А чим кренемо да се извлачимо из рецесије почеће и повећање спољног дефицита. Зато је боље наставити благу депресијацију курса динара и ићи у сусрет догађајима. Могуће је очекивати повећање ПДВ-а на 20 одсто, увођење пореза на плате, а и њихово смањивање у јавно сектору.

Бојан Билбија

------------------------------------------------------------------

Шта је обећао премијер у експозеу

– Србија кандидат за чланство у ЕУ, крајем 2008. или почетком 2009.

– Динамичан раст привредне активности, раст запослености, повећање

стандарда грађана Србије, равномернији регионални развој

– Повећање БДП-а од седам одсто годишње, односно 30 одсто

у четворогодишњем мандату владе

– 200.000 нових радних места и смањење незапослености

са 18,1 на 11,9 одсто

– Смањење инфлације на 4 одсто до 2012. године

– Изградња просперитетне и конкурентне привреде, које ће се равноправно

такмичити на светском тржишту, а у неким секторима бити и лидер

– Елиминисање непотребних радних места у државној управи и локалној

самоуправи

– Велике инвестиције у секторима аутомобилске индустрије, електронике,

информационих технологије и телекомуникација

– Унапређење стања у аграру

– Завршетак изградње аутопута и модернизација железнице на Коридору 10,

почетак изградње аутопута за јужни Јадран, почетак изградње гасовода

„Јужни ток”

– Побољшање услова живота и рада свих грађана, а поготово најугроженијих

категорија становништва

– Веће могућности за запошљавање и решавање стамбених питања младих,

као брана њиховом одласку у иностранство

– Усклађивање пензија са растом зараде

– Бескомпромисна и неселективна борба против свих облика криминала

и корупције

– Увођење законске обавезе да сви функционери јавно саопште податке

о имовини коју поседују.