Покушај Шпрингерове рехабилитације

Ако је тачно да се историја не понавља, а кад то и учини претвара се у фарсу, такву судбину би могла да има цинична иницијатива шефа великог Шпрингеровог медијског концерна да „репризира” трибунал који је и у Немачкој (посебно) бурне 1968.организован како би судио листовима ове куће за хушкање против студентског покрета и усијавање атмосфере која је довела до атентата на харизматичног, и трагичног, вођу студената Рудија Дучкеа.

Први човек медијске империје, под чијим кровом се штампа сијасет листова, међу којима, у европским размерама, најтиражнији (булеварски) „Билд” и сериознији, конзервативни „Велт”, Матијас Дефнер планира да у октобру, одмах после парламентарних избора за Бундестаг, у палату концерна позове још живе учеснике некадашњег трибунала. Хтели бисмо, написао је наизглед бенигно Дефнер, који је 1968. имао (само) четири године, да коначно сазнамо „како је тада заиста било” и да, у заједничком сучељавању, „боље разумемо оно време”. Он би да се тако ослободи „старих митова” и, посебно, оптерећења која и данас „негативно делују” на његову кућу. Свесни смо, наставља Дефнер, да је наша кућа „чинила грешке” и немамо намеру да „било шта скривамо”.

Иако у саопштењу поводом иницијативе за сазивање трибунала то директно не каже, Дефнер очигледно очекује да и друга страна „ништа не скрива” и да призна своје грешке. Учинио је то који дан пре тога, отворено и директно, у тексту објављеном у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу”: уверен да је за то „куцнуо час”, тражио је од шездесетосмаша и левичара да се јавно извине његовој кући за све што су јој причинили 1968. и после тога.

А то да је „куцнуо час” за „ново писање историје”, Дефнер је протумачио после спектакуларног открића да је полицајац који је 2. јуна 1967, на масовним демонстрацијама у Западном Берлину против посете тадашњег иранског суверена шаха Резе Пахлавија, пуцао у главу (потпуно недужног) студента Бена Онсеорга – догађај који је додатно наелектрисао атмосферу међу младима и довео је до експлозивног гнева – био доушник источнонемачке (фамозне) тајне службе Штази.

Дефнер верује да је то довољан и јак разлог да се приступи рехабилитацији Шпрингерове медијске империје, јер је, ето, студентски покрет био вођен „туђом руком” и манипулисан од стране државних власти Источне Немачке.

Шпрингерови листови су и у то време оптуживали студенте и вођу њиховог бунтовног покрета за „спрегу са Улбрихтом” (Валтер Улбрихт, тадашњи партијски и државни лидер Немачке Демократске Републике), а вођу студентског покрета Дучкеа, против кога су водили паклену кампању, означавајући га као „државног непријатеља број један”. То ће навести једног суманутог човека да (1968), насред улице у Берлину, изврши атентат на њега, од чијих последица ће, неколико година касније, Дучке и окончати.

Пуцањ у Дучкеа је просто „запалио” Берлин и покренуо талас демонстрација младих широм Западне Немачке. Исте вечери маса гневних људи кренула је у напад на Шпрингерову централу, тик уз Берлински зид. Јаке полицијске снаге успеле су да спрече упад у палату, али не и паљење камиона за растурање штампе, ломљење прозора и захтеве који су добили снажну подршку лево оријентисане јавности и великог броја интелектуалаца да се Шпрингер „развласти” и осујети опасни утицај његове медијске империје на слободу мишљења и (крхку) немачку демократију.

Иронијом судбине, улица у којој се налази седиште Шпрингеровог концерна, и где би у октобру требало да се одржи „реприза” трибунала из 1968, данас се зове по тадашњем његовом најљућем идеолошком непријатељу Рудију Дучкеу!     

Већ оседели студентски прваци шездесетосмаши реаговали су жустро и жестоко на Дефнеров цинични покушај закаснеле Шпрингерове рехабилитације и претварања жртава у починиоце. Нису сви, међутим, против тога да учествују у „новом суђењу” – под условом да један од најчувенијих немачких интелектуалаца и мислилаца, који је 1968. био снажно ангажован на страни студената, Јирген Хабермас (80) пристане да председава трибуналу.