Село као и свако друго

„Није сваки дан Бадњи дан” – коментарисали су поједини тренери јуче на крају дана. Успешан почетак био је ветар у леђа. али не може се очекивати да српска репрезентација сваки дан ниже искључиво победе. Девојке није пратила срећа па наше кошаркашице нису успеле да савладају Американке за даљи пласман, као ни ватерполисткиње за које су Рускиње биле надмоћније. На крају дана, испред наше зграде, могао се приметити жал за потенцијалним медаљама, али то је све.

Ни петак на татамију није прошао сјајно као што је то било претходног дана. На жалост српски борци у теквондоу нису успели да дођу до победе. Милош Бундало у категорији до -67 имао је испред себе Тајланђанина који су познати по одличним резултатима. Међутим, то није разлог да се борац преда. Милош је ушао оштро у меч, концентрисано, али док је он задавао ударац Тајланђанину, овај га је недозвољено ударио у лице, посекавши га ножним ноктом. Судија није казнио Милошевог противника, иако је крв истог тренутка почела да липти на све стране. Цело медицинско особље је скочило, „облепило” Милошеву посекотину и судија је дао знак за наставак меча. Казне за Тајланђанина и даље није било!

Милош је изгубио у четвртој рунди на „златан бод”, али нико није био разочаран јер се борио до самог краја и требало је да победи...

Након борбе Милош је отишао на ВМА-а јер је пластични хирург морао да му ушије посекотину испод ока и дуж образа како му не би остао ружан ожиљак кад већ мора да остане ружан укус у устима након пораза.

Субота на Сајму, у трећој хали, почела је мало боље за српске теквондоисте. Две победе (за сада), над Тајландом и Италијом, одличан су старт али убрзо је наш борац у категорији до 78 кг. нокаутиран. У том моменту сви су престали да дишу, а камоли да говоре. Медицинско особље дотрчало је на татами, и хитно су га одвезли у болницу. Цела репрезентација у ишчекивању чекала је неке вести од тренера, који је кренуо са њим. Након неколико сати, прве вести су биле да је све добро. Могло се осетити олакшање у репрезентацији. Без већих последица, осим главобоље, задржан је на опсервацији на ВМА-а, а ми смо кренули даље. Остало је још много борби до краја дана, и тако мало до нове медаље.

Како такмичења одмичу, испред „српске зграда” је свако вече све већа гужва. Гласно коментарисање одиграних утакмица, смех и неслагање предвече у кафићима у центру села нису никога заобишли, ма на ком год језику говорили. Језик свакако није препрека, сви се споразумевају како год знају и то је једна од дражи оваквих такмичења. Кроз неколико опште познатих речи на енглеском, много махања рукама и јасном памтомимом, на крају се све објасни.

Спортско село већ је попримило изглед потпуно оформљеног градића у бојама 144 державе. Свака репрезентација препознаје се по боји спортске опреме, па се зна да су Италијани у центру а да су Срби на крају, у најбољој згради, у којој се налази „Даф“. Ту се углавном сви окупљају како би пробали домаће пљескавице.

Занимљиво је и то што „фејсбукоманија” није заобишла но Универзитетско село, па се до компјутера, који су иначе на сваком ћошку, не може се доћи током целог дана. Од Корејаца до Јермена, сви су на Интернету, углавном на „Фејсбуку” постављајући најновије слике са Универзијаде. Све клупице су преплављене спортистима који у крилу држе лаптоп, покушавајући да ухвате Интернет сигнал. А кад мало боље размислим, зашто би се ово село разликовало од било ког другог?

Ауторка је репрезентативка Србије у теквондоу